Mama i tata su poginuli u saobraćajnoj nesreći – tata je nastradao, a mama je ostala invalid. Iako smo živele siromašno, mama i ja smo bile veoma bliske. Uz njenu podršku završila sam fakultet sa crvenom diplomom i dobila dobro plaćen posao. Život je postao lakši, mama je čak delovala mlađe, počeli su da je leče i uskoro joj više nije bila potrebna stalna pomoć.
Na posao nam je jednog dana došao sin vlasnika firme. Upoznali smo se, počeli da se viđamo, i ubrzo mi je Sergej ponudio brak. Njegov otac je bio vlasnik nekoliko fabrika i firmi, uključujući i onu u kojoj sam radila. Nije bio oduševljen time što se njegov jedini sin ženi iz ljubavi, a ne „po statusu“, ali je poštovao njegov izbor.
Preselila sam se u Moskvu, muževi roditelji su nam poklonili stan, dobili smo posao u drugoj firmi sa dobrim platama i odlučili da pozovemo moju mamu da živi s nama. Nakon nekog vremena, rekla je da ne želi da smeta mladima i da će se iseliti. Ipak, odlučili smo da joj iznajmimo stan blizu nas i bolnice. Sve je bilo u redu – svaki dan sam je obilazila. Ali tog dana nisam uspela – bila sam pretrpana poslom, pa sam odlučila da odem kod nje sledećeg jutra.
Došavši kući, zvala sam mamu, ali nije se javljala. Zabrinula sam se i muž i ja smo otišli do njenog stana. Niko nije otvarao vrata. Komšije su nam rekle da je dolazio neki muškarac, isterao je ženu iz stana i rekao da se više nikada ne pojavljuje u porodici njegovog sina.
Odmah sam znala – to je bio moj svekar. Otišla sam kod njega i rekla mu sve što mislim. A on mi je odgovorio:
„Tvoja mama je teret za našu porodicu. Samo vuče pare iz mog sina. Kao otac, to ne mogu da dozvolim. Ako ti to ne odgovara, slobodno daj otkaz – firma u kojoj ti i tvoj muž radite je moja.“
Nisam mnogo razmišljala – napisala sam otkaz, registrovala ga kod sekretarice i otišla nazad u svoj grad, kod mame. Dan kasnije, muž je došao za mnom i molio me da se vratim. Rekla sam mu da mi je mama najvažnija na svetu. On se nasmejao i rekao:
„Drugi odgovor nisam ni očekivao. Dao sam otkaz, vratio ključeve majci i rekao im da me više ne uznemiravaju. Više nemaju sina.“
Zagrlila sam ga i rasplakala se. Danas čekamo bebu. Sa svekrom se ne čujemo, ali svekrva nas posećuje i veoma nam je drago zbog toga.
Jednom, pre porođaja, mama je rekla da moramo svi zajedno da razgovaramo. Posadila nas je sa mužem i zamolila nas da se pomirimo sa ocem Sergeja. Rekla sam da više ne želim da diskutujem o tome, ali mama je insistirala da se pomirimo, jer on nas voli, ali na svoj način. Ustala je i pozvala mog svekra. On je čekao taj poziv 3 godine. Razgovarali smo, tražio je izvinjenje od mene i od mame, i da skratim, pomirili smo se.
Svekar nam je kupio veliku kuću u Moskvi, svi smo se preselili u tu kuću, rodila sam blizance, dečaka i devojčicu. Mama živi sa nama, pomaže nam u domaćinstvu, svekar obožava svoje unuke, jako se promenio. Moj muž radi zajedno sa ocem, prenosi mu svoje poslove i želi da uživa u vremenu sa unucima. Ljudi koji su bolesni su takođe ljudi, a njihova duša može biti mnogo veća nego kod zdravih ljudi; nemojte lagati bolesne, sudbina vas može kazniti, i to jako.
