Kada mi je bilo devet godina, u mom životu se pojavio deda. Ne, naravno, teoretski on je bio i ranije, ali je radio daleko na istoku, i praktično ga nisam poznavala. I evo, on ide na zasluženi odmor i sa svim svojim malobrojnim stvarima preseljava se kod nas u stan. 9 godina: – Dedo, možeš li mi pomoći da nacrtam kocku? Izlazi mi nekako kriva. Deda odlaže knjigu sa strane i kreće na posao. Figura je ispala savršeno! Bila sam oduševljena. Posle mnogo godina ispričao mi je ovu priču i priznao da je bio vrlo zabrinut. Jer, kao i kod mene, ni on nema talenta za crtanje i skiciranje. 10 godina: – Šta je, zašto plačeš? – Hoću s tobom u šumu po gljive, a mama me ne pušta!“
Deda izlazi iz moje sobe i za 5 minuta se vraća sa osmehom na licu. – Imaš 15 minuta za pripremu! I, molim te, obećaj mi da se nećeš prehladiti, jer mama ti više neće verovati. Zauvek ću zapamtiti svoj prvi izlet po gljive! U šumi je bilo tiho i mirno, a u mom korpi se nakupilo mnogo gljiva. Deda je, naravno, kasnije odsejavao deo, ali i dalje sam bila srećna. 12 godina: – Pa, šta vi razumete? Ona me je prevarila! – Sjajno te razumem! Ali ipak… – Da si razumeo, ne bi ovo rekao. – Ona je loša! – Jesi li sigurna da je to ona uradila? Razumi, dok se ne uveriš u istinitost onoga što ti je rečeno, nemoj doneti brze zaključke. E, poslušaj. Imao sam slučaj…“
Posle ovog razgovora, zauvek sam sebi uzela za pravilo da se stavim u kožu druge osobe pre nego što donesem zaključke.
Najgore je bilo ujutro, kada sam shvatila da ću morati da gledam u oči roditeljima i dedi. Tiho sam se izvukla iz kreveta i, približavajući se kuhinji, čula razgovor mog dede i mame. – Otac! Pa u čemu nisam u pravu! Ima 15 godina, a ponaša se kao alkoholičarka. – Pa DOVOLJNO! Ima 15 godina, i trebalo je da shvatiš da se u tom uzrastu na zabavi mladi ne piju samo gazirane vode. Seti se sebe! Otprilike u tom uzrastu su te doveli kući, i ništa, pogledaj kakva odrasla, normalna dama si postala. Zahvaljujući dedi, tada nisam dobila nikakve probleme. 16 godina: Sanjala sam da postanem dizajner, što moj otac uopšte nije podržavao. Imao je veze na nekom prestižnom tehničkom fakultetu, i planirao je da me upiše tamo.“
„Bila sam protiv toga koliko sam mogla. – Tata, ne želim da budem tehnolog! Sanjam o karijeri dizajnera! – Maša, ja neću da ti plaćam skupi fakultet za nekog nepoznatog pisca. Svađa je trajala celo veče. Na kraju me je podržao deda. – Da, mislim da Maša treba da pokuša da ostvari svoj san i da pokuša da upiše ono za šta ima poziv i talenat. Ako ne uspe, onda će ići tamo gde ti misliš da treba. Otac je pristao. Posle šest meseci, kada su objavljeni spiskovi upisanih, prvo sam pozvala dedu. – Dedo!! Uspeh sam postigla, hvala ti! Volim te jako. – I ja tebe volim. 19 godina: – Dedo, želim da te upoznam sa Markom.“
„Kada sam prvi put dovela svog dečka kod nas, namerno sam želela da se deda prvo upozna s njim, a zatim sa roditeljima. Posle večere, kada je Marko otišao, otišla sam u sobu kod dede. – Pa, šta ti se sviđa? – Dobar je! Podržavam. Ajde da pripremimo venčanje. – Šta? Venčanje? Još je rano! Završit ćemo fakultet, pa ćemo videti. 21 godina: Vraćajući se posle maturske večeri, u stanu sam srela doktore koji su nosilima već nosili dedu. Infarkt! Kao grom iz vedra neba. Reanimacija, dugi dani borbe i muka, i onda je dedi postalo bolje, dozvolili su posete. – Dedo! Kako si me uplašio! Nemoj to više raditi, moraš još da budeš na mom venčanju!“
„23 godine: Izlazeći iz niskog doma sa paketom u rukama, odmah sam počela da tražim dede očima. Nema ga. Sve, nema ga. Ufff, evo stiže auto, izlazi deda sa ogromnim buketom mojih omiljenih ljiljana. I evo, svi smo se skupili kod kuće. U dečjoj sobi stavljam bebu na spavanje i čujem glas dede. – E, sad. Ćerku sam odgojio, unuku takođe, dočekao sam rođenje praunuka. Sada mogu i… da se ženim, valjda. Tišina je trajala minut. Mama se dugo oporavljala. Samo ja već dugo znam za tajnu ljubav mog dede i već pola godine sam upoznata sa njegovom budućom ženom. Kakvi su tvoji odnosi sa dedom, jesi li ti tako bliska sa njim kao Marija?
