Kostja je pogledao stan i doneo odluku da ga kupi. “Uzimam”, rekao je agentu. Ali onda mu je nešto zapalo za oko – nešto što je nateralo Kostju… Ipak, nemojmo žuriti, ispričaću vam sve redom.
Planirao je da iznajmi ovaj stan jer je ostao bez krova nad glavom nakon razvoda. Nekada davno, kao mlad, bučan i samouveren mladić, Kostja je došao da osvoji Moskvu iz malog grada. Imao je grandiozne planove. Radio je sve i svašta: kao vozač, konobar, činovnik.
Oženio se Moskovljankom Olgom, koja mu je bila potpuna suprotnost: mirna, tiha, sitna. Moje poznanstvo sa Kostjom bilo je čudno. Došao je kod nas u redakciju časopisa i nudio nove kompjutere. Rekao sam mu da nam ne trebaju, ali sam mu ipak dao svoj broj telefona. Ponekad je zvao i svaki put pokušavao da mi nešto proda.
Jednom me pozvao u restoran da razgovaramo o nekom poslu. Tamo sam upoznao njegovu ženu. Ćutala je celu noć, dok je Kostja pričao bez prestanka. Na kraju večeri mi je rekao: “Lišo, napiši nešto o meni!” Žena nije izdržala i rekla mu da je to čudan zahtev. “Zašto bi neko pisao o tebi? Možda bi prvo trebalo nešto da postigneš…”
Kostja se naglo okrenuo prema njoj: “Ne mešaj se u muški razgovor! Za koga se ti smatraš? Sedi i ćuti!” Bilo je odvratno. Pozdravio sam se i brzo otišao.
Mnogo godina kasnije slučajno smo se sreli na ulici.
Predložio je da sednemo negde, i pristao sam. Jer moje novinarsko unutrašnje biće – to je prosta radoznalost – uradilo je svoje. Ispostavilo se da za sve te godine nije postigao ništa značajno, radio je kao nebitan menadžer, nešto s plastičnim prozorima. Oženio se drugi put, ali ni to nije uspelo – razveli su se posle sedam godina. Imao je decu. Svoj stan nije imao. Posle razvoda mu nije trebala velika nekretnina, pa je sada tražio jednosoban stan. Dao sam mu kontakt jednog veoma dobrog agenta.
I dalje je već bio spreman da uplati avans, kada je u kupatilu video malu sliku – devojka među ružama.
– Izvinite, ko je vlasnica stana?
– Olga Dmitrivna – odgovorio je agent.
– Moram da je vidim!
– Ne mislim da je to moguće, ona je veoma zauzeta osoba.
– Ja sam njen bivši muž.
Agent je razgovarao s Olgom i ona je pristala da ga primi kod kuće. Kada je došao u zakazano vreme, dočekala ga je kućna pomoćnica:
– Hajde, odvešću vas u kabinet.
Sedela je u ogromnom kabinetu, za masivnim stolom, gledala u kompjuter. I treba napomenuti, nisu se videli od onog trenutka kada ju je nazvao “glupom ovcom”. Tada se brzo spakovala i otišla.
– Zdravo, Kostja – Olga je pogledala preko monitora. – U čemu je stvar?
– Hteo sam da te vidim. Ti ovde živiš?
– Delimično ovde, delimično u Milanu. Radim u modnoj industriji.
– A tvoj muž?
– Muž je iz potpuno druge oblasti. Naš sin studira u Londonu. Slušaj, kako si saznao da je stan moj?
– “Devojka među ružama” – slika koju sam ti poklonio.
– Čudno, uopšte se ne sećam. Pa zašto si rekao da si hteo da me vidiš?
– Bilo mi je zanimljivo. Ipak smo bili zajedno…
– Samo tri godine. Treba li ti nešto? Možda novac? Ne izgledaš baš najbolje. Koliko?
– Ne, ne treba. Predomislio sam se, neću da iznajmim taj stan.
– Kako hoćeš, meni je svejedno. Imaš još neko pitanje za glupu ovcu?
– Zanimljivo… Slike se ne sećaš, ali toga da.
– Naravno da nisam zaboravila. I nikad neću zaboraviti. I nikad ti neću oprostiti. Kućna pomoćnica će te ispratiti.
