Moje svekrve više nema, ali uvek je se sećam s toplinom i zahvalnošću, i na grob joj nosim njene omiljene – bele ruže. Bila je veoma mudra i dobra žena, i upravo zahvaljujući njoj, moj drugi brak je bio tako srećan.
Moj život nije bio naročito srećan. Roditelje sam izgubila rano. Tada sam studirala u gradu, a roditeljsku kuću je preuzela moja sestra. Ona se već bila udala i nije imala svoj stan, pa smo se dogovorile da se odreknem svog dela kuće, a ona će mi pomoći da završim školovanje. Sestra je ispunjavala obećanje dve godine, a onda je rodila ćerku i više nije mogla finansijski da mi pomaže.
Zaposlila sam se i ipak uspela da završim fakultet. Otprilike u to vreme sam upoznala jednog veoma dobrog momka. Počeli smo da se viđamo, a zatim i da iznajmljujemo stan zajedno. Kasnije smo se venčali. Rodila sam sina, a muž je počeo da me vara. Saznala sam slučajno – ljubavnica mu je pozvala dok je on bio pod tušem. Nije ništa poricao, samo je spakovao stvari i otišao. Nekoliko dana kasnije stigli su papiri za razvod.
Ostala sam sama sa malim detetom – sin je tada imao skoro dve godine. Uspela sam da ga upišem u vrtić, vratila se na posao. Pošto smo stan iznajmljivali, morala sam da nađem i dodatni posao da bih izdržavala sebe i dete. Bivši muž je plaćao alimentaciju, ali minimalnu – taman da pokrije vrtić, a posle toga ostajalo bi tek nešto sitno.
I tada sam ga upoznala – Sergeja, mog drugog muža. Kupio je stan pored našeg.
Isprva sam mislila da je to mlada porodica. Ali onda sam shvatila da nikad nisam videla suprugu – samo njega i njegovog malog sina. Nisu se odmah uselili, već su prvo renovirali stan. Onda sam odlučila da se upoznam sa novim komšijama. Ispekla sam pitu i sa sinom otišla kod njih u goste. Ispostavilo se da je Sergej – udovac. Supruga mu je umrla na porođaju. Ostao je sam sa malim detetom. U početku mu je pomagala majka, i već je razmišljao da se vrati u rodno selo, ali mu je posao bio u gradu. Sa suprugom je skupljao novac za stan – želela je da sin odrasta u gradu, gde ima više mogućnosti.
Zato je Sergej ostao u gradu, nastavio da štedi i na kraju kupio stan. Počeli smo sve češće da se viđamo, posećivali jedno drugo. Vremenom smo odlučili da živimo zajedno, a zatim mi je Sergej zaprosio. Sve se dogodilo veoma brzo. Nismo imali svadbu, samo smo se venčali u opštini.
Posle toga odlučili smo da posetimo Sergejeve roditelje na selu. Svekrva me je dočekala vrlo srdačno. Odmah sam primetila da je veoma dobra žena. Ali svekar je bio strog čovek – na vest o drugom braku svog sina nije uopšte reagovao.
Sledećeg dana stigla je i muževa sestra sa porodicom. Svekrvino zdravlje više nije bilo kao pre, pa sam se ponudila da joj pomognem oko ručka za celu porodicu – nas je s decom bilo čak desetoro! Naravno, pristala sam da postavim sto.
Tako sam, dok sam sve služila, sama nisam ni stigla da jedem. I uveče, i sledećeg dana, situacija se ponovila. A posle ručka, kada sam se smestila u kuhinji sa čajem, svekrva me pozvala na ozbiljan razgovor!
Mislila sam da će me kritikovati da sam nešto pogrešno uradila, ali ona me zamolila da više ne služim njenog sina! Rekla mi je da je njen muž navikao da mu ona sve radi – kuva, podgreva, servira, čak i hleb uvek ona seče. I sada, iako je već bolesna i nema snage, ne može da se oslobodi te navike. Njenom mužu je svejedno što joj je teško da ga i dalje služi.
Rekla mi je da joj je sin veoma sličan ocu, i da ga ne razmazim – jer ću inače celog života biti njegova služavka! Posavetovala me je da više mislim na sebe, jer ako sebi ne značim, ni mužu neću značiti. Odlučila sam da poslušam svekrvin savet.
Kada smo se vratili kući, prestala sam da mužu postavljam sto. Nastavila sam da kuvam i obavljam kućne poslove, ali jelo može sam da uzme. Odmah je počeo da negoduje. Prve večeri, kad je došao s posla, zahtevao je da mu serviram zapekanku i postavim pribor na sto.
U tom trenutku peglala sam dečiju odeću, pa sam mu rekla da je sposoban sam sebi da zagreje i stavi u tanjir. U početku je pokušao da viče – da je umoran, da je tek došao s posla. Ali ni ja nisam ceo dan sedela kod kuće! Objasnila sam mu da i ja radim, umaram se, i da čak i kada dođem pre njega, ne sedam da odmaram, već odmah spremam večeru, čistim, učim s decom.
Trebalo mi je nekoliko meseci da ga „priviknem“ da jede samostalno, ali kasnije je počeo da shvata koliko mi je teško sve sama da stignem. Počeo je da mi pomaže – pranje sudova, veš, da bih mogla više da odmorim.
Prošlo je već pet godina. Rodila nam se i ćerkica. Svekrva, nažalost, više nije sa nama. Ali joj beskrajno zahvaljujem i i dalje se sećam njene mudrosti. Danas živimo u skladu – naravno, bude rasprava, ali se više podržavamo nego što se svađamo.
Zato, žene – nemojte biti služavke svojim muževima. Zapamtite, vi ste partneri. Treba da pomažete jedno drugom u svemu!
