Predsoblje je odmah privuklo pažnju Marine. A kada je već srela pogled sivih očiju koji su, činilo se, prodirali kroz nju, shvatila je: nestala je. Sergej je te večeri ponudio da je otprati do kuće. Srce Marine je zadrhtalo u radosnom iščekivanju nečega novog i velikog. Hladan tuš bile su reči prijateljice, koje je izgovorila kao u šali: „Pazi, Marinko, Sergej je oženjen muž, njegova Alla će ti, ako što, kosu izvaditi…“ – i znala je da je pored svog ulaza u zgradu samo trebalo da se oprosti.
Ali usne, uprkos svim argumentima, kada je muž predložio da se sretnu „sutra“, same su šapnule: „da“. I evo već tri godine se vole. Tri godine on je ubeđuje da je ona, Marina, žena njegovih snova. Treba još malo da sačeka, dok njegov sin odraste. Sada ima 13 godina, preživeće teško pubertetsko doba – i on će ostaviti svoju mrženu ženu i biti uvek uz nju, jedinu voljenu. Baba je nebrojeno puta govorila Marini: „Ne uzimaj tuđe, stvori svoje. Čak i kad on izađe iz porodice, nikada neće biti tvoj: sina iz glave tako lako nećeš izbaciti.
Ti si mlada, trebaš da gradiš svoj život i sreću. Na tuđoj nesreći nećeš to napraviti.“ Marina se iznenada setila kako su se dogovorili sa Sergejom da zajedno dočekaju poslednju Novu godinu. Sin je trebalo da ide kod svekrve, ženi će reći da su ga hitno zvali na posao. Ona je još od popodneva uzela slobodan dan od šefa, čak nije ostala ni na čašu šampanjca. Pripremajući ukusna jela, veselo je gledala na razgranatu zelenu lepotu koju je Sergej doneo dan ranije: „Evo, sada će doći – i mi ćemo početi da je ukrašavamo. Prvi put zajedno, porodično.“ Sat je otkucao 9, 10, 11…
Sergeja nije bilo. Marina je sedela sva doterana, u novoj haljini, sa frizurom, šminkom i još se nadala da će uskoro neko pozvoniti na vrata. Zvonilo je. Samo, nije bilo zvona na vratima. Podigla je slušalicu mobilnog i čula šapat Sergeja: „Svekrva je bolesna, dečko je ostao kod kuće. Doći ću kao obično. Ljubim te.“ Ona je bezvoljno spustila ruke: kako joj je bilo dosadno da dočeka staru godinu sama. Sergej je u 12 sati podizao čašu šampanjca sa ženom i sinom.
I samo 1. januara popodne dolazio je kod nje, svoje ljubavnice, da dočeka Novu godinu… jelka je ostala stajati u ćošku bez ukrasa. A još je zavičajna pamćenja vratila jedan letnji večer. Pozvao ju je u restoran-karaoke. Pevali su stare pesme o ljubavi, bilo je vrlo zabavno, Sergej je trebao ostati sa njom celu noć. Ali dok su pešice vraćali kroz grad, odjednom je zazvonio njegov mobilni. „Da, dobro, dolazim brzo.“ Povukao ju je u najbližu apoteku, izašao sa kesom lekova: „Izvini, moraću da idem kući, nešto se moj dečko loše oseća,“ – nespretno se nasmešio.
Marina se i dalje seća kako ju je tada zabolilo to ime: „kući“. Vrata kompartmana su se otvorila. „Kondukterka“, – prošlo je kroz Marininu glavu. Ispred nje stajao je simpatičan mladić u kamuflaži. – Dobar je danas dan, – rekao je umesto pozdrava sa osmehom. – Možda, – odgovorila je pomalo zbunjeno Marina. – Ako ćemo putovati još nekoliko sati, hajde da se upoznamo. Zovem se Oleg, – vojnik je seo nasuprot sa osmehom na licu. Govorio je smireno, smešeći se, skoro ništa nije trebalo da odgovori. Oleg je bio vrlo zanimljiv čovek. Volio je turizam, bio je gde god da je mogao! Na Kavkazu i Tian-Šanju, na Pamiru, Kamčatki…
I tako je pričao sa tolikim interesovanjem! A kako je umeo da sluša! Proveli su celu noć razgovarajući. Marina je potpuno zaboravila sve svoje probleme i nije ni primetila kako je vreme prošlo. Tek kada je voz prilazio stanici, setila se da je na peronu trebalo da je čeka Sergej. Odjednom je postala ozbiljna. Oleg je primetio promenu u raspoloženju svoje saputnice. – Marine, došao sam zbog službe – jedinicu su prebacili i sada je stacionirana u vašem gradu, ovde ništa ne znam. Možda ćeš mi pokazati grad? Razmenili su brojeve telefona. Pre izlaska iz vagona, Marina je zastala – iz nekog razloga nije želela da Oleg vidi njen susret sa Sergejem.
A on nije insistirao na tome da je otprati, samo joj je rekao da će joj sigurno pozvati. Sergeja na peronu nije bilo, i Marini, prvi put posle tri godine, nije bilo drago da zove njega. Sa Olegom, kako su se dogovorili, sastali su se sutradan. On ju je dočekao sa velikim buketom kamilica. Pokazala mu je centralnu ulicu, obišli su park, jeli sladoled u letnjem restoranu, čak su se vozili na atrakcijama. Do kraja dana, Marina je sve više bila sigurna da ne želi da se rastane od ovog muškarca. I iznenada, Oleg je izgovorio nešto neočekivano: – Hajde da odemo kod mojih prijatelja! Marina je zanemela kada su se vrata stana otvorila… Sergej.
Muškarac je zbunjenim očima gledao svoju ljubavnicu i, verovatno, nije razumeo šta ona ovde radi. – Oležko, a ko je ova lepotica sa tobom? – Stajala je iza njegovih leđa Alla. – Moja žena, Marina, – jednostavno ju je predstavio Oleg. Sergej je samo širom otvorio oči… U sobi je bilo bučno, svi su pozivali goste za sto – odmah da popiju čašu i uživaju. – Ne treba objašnjavati da smo se juče upoznali u vozu, – šapnuo je Oleg Marini. – Ovako je svima odmah jasno, – pogledao je oštro ženu. – A venčati se možemo već sutra, ja sam vojnik, ne treba mi mesec dana za razmišljanje. Na trenutak, Marina nije zažalila što je svoju sudbinu povezala sa Olegom. Sergej je nakon tog večeri nekoliko puta pokušao da se s njom sastane i razgovara. Ali Marina je bila nepokolebljiva: ona želi da gradi svoj život.
