Ksenija se spremala za otpust iz porodilišta. Od trenutka kada je izašla sa bebom u rukama, Ksenijin muž nije se odvajao od žene i sina ni na korak. Arsenije je dugo čekao rođenje sina i celim svojim držanjem pokazivao radost zbog toga. Da dočekaju Kseniju i sina, došli su svi rođaci sa obe strane – ona se nije toliko radovala njihovom dolasku koliko činjenici da su se svi napokon okupili zajedno. Tog dana su unajmili i fotografa koji je zabeležio sve dirljive trenutke, a već posle nedelju dana porodica je imala slike sa dana otpusta. Ksenija se osećala najsrećnijom na svetu, ali nikako nije mogla da se oslobodi nezadovoljnog pogleda svoje svekrve.
– Marina Nikolajevna, da li želite nešto da mi kažete?
– Da, evo, Ksenijice, mislim… Što duže gledam unuka, sve sam uverenija da on uopšte ne liči na Senju. Na tebe liči, ali od Senje nema ni jednu crtu lica… Mislim, nešto ovde nije čisto…
– Pa on je još sasvim mali. Njegovo lice se menja iz sata u sat. On još…
Nije dovršila rečenicu. Ksenija je uzela sina u ruke i otišla u svoju sobu. Shvatila je da nema smisla nastavljati razgovor. Dve nedelje kasnije Marina Nikolajevna je postavila ultimatum: ili snaja pristaje na DNK test (sve troškove je ona preuzimala na sebe), ili ima nedelju dana da podnese zahtev za razvod i ode. Bez mnogo razmišljanja, Ksenija je pristala, ali pod jednim uslovom – da i Senja i njegov otac takođe daju uzorke za test. Naime, Senja ne liči ni na jednog od svojih roditelja, pa je, teoretski, i na to vredelo obratiti pažnju.
– Pa kako se usuđuješ?!
Na viku svekrve dotrčao je svekar:
– Šta se ovde dešava? Zašto vičeš na celu kuću?
– Ma… obična svađa, ništa posebno!
– Ne, Vadime Aleksejeviču, sada ću vam sve detaljno ispričati…
Ksenija je sve ispričala svekru. Uvek ga je smatrala strogoćom obojenim, ali pravednim čovekom. Nekoliko minuta je svekar ćutao, a zatim, pogledavši svoju ženu, rekao:
– Ne sudi po sebi, makar toliko…
Izašao je na balkon i pozvao Kseniju da pođe sa njim.
– Vidiš, ćerko, Senja nije moj biološki sin. Tačnije, on jeste moj u srcu, ali ne i po krvi. To odavno znam. Marina i ja smo o tome već pričali. Senja to ne zna. I ne treba da zna.
Kroz prozor balkona Ksenija je videla svekrvu kako plače, držeći se za glavu.
