Moji rođaci me sada ne podržavaju, smeju mi se iza leđa i govore da sam skroz izgubila razum. A stvar je u sledećem: svi uzimaju decu iz sirotišta, a ja sam odlučila da uzmem tuđu baku iz doma za stare. Nijedan prijatelj ni komšija nije odobrio moj postupak. Svi, kao jedan, vrteli su prstom oko slepoočnice i govorili:
— Sada su teška vremena, život je ionako težak, a ti si još i udomila parazita!
Ali ja sam sigurna da sam postupila ispravno. To je moj život, i meni je da odlučim šta je najbolje. Ipak, tužno mi je što su se rođaci odjednom počeli drugačije ponašati prema meni, kao da tražim novac ili pomoć od njih. A ja ništa ni od koga ne tražim.
Ranije smo živele nas četiri: ja, moje dve ćerke i moja mama. Nažalost, pre osam meseci moja majka, koju smo svi jako voleli, preminula je i ostale smo nas tri. Tokom tih meseci, moje ćerke i ja smo shvatile da još imamo puno snage i vremena, i možemo ga posvetiti pomoći drugom čoveku.
Još iz školskih dana imala sam bliskog prijatelja koji je, umesto da do tridesete godine izgradi porodicu i karijeru, potpuno uništio sopstveni život. Najtužnije je što je živeo kako je hteo – na penziju svoje majke. Kada je ona prestala da mu daje novac, jednostavno ju je smestio u dom za stare, nekako je pre toga isposlovao da mu prepiše stan, a pare je proćerdao. Nekoliko godina je živeo lagodno, ne uskraćujući sebi ništa. Onda su pare nestale, a na majku je potpuno zaboravio – nije ga zanimalo ni da li je još živa.
Tetu Raju poznajem još iz detinjstva, kao što i ona mene zna. Jednom mesečno moje ćerke i ja smo je posećivale, donosile joj razne đakonije. Teta Raja se našim posetama radovala kao malo dete – niko drugi joj nije dolazio. Na moju ideju da je uzmemo kod nas, ćerke su reagovale sa ogromnim oduševljenjem, a mlađa, Svetlana, kojoj je sada 5 godina, čak je radosno uzviknula:
— Ura, opet ćemo imati baku!
Ali vi ne možete ni zamisliti kako je teta Raja reagovala na tu ideju! Toliko je plakala od sreće da smo je morali smirivati. Evo već skoro dva meseca živimo sa bakom Rajom – složno, sa ljubavlju. Mi je svi volimo, a i ona voli nas. Samo nikako ne možemo da shvatimo odakle jednoj baki koja ulazi u osmu deceniju života toliko energije! Ustaje svakog dana u 6 ujutru, a mi se budimo uz miris sveže pečenih palačinki ili uštipaka. Ona obavlja sve kućne poslove, iako je ja ništa ne tražim. Pere sudove, kuva ukusna jela. Daje mi celu svoju penziju da kupujem hranu i plaćam račune, jer u prodavnicu ne ide – teško joj je. A rođaci su čak prestali da dolaze kod mene. Kao da su me se svi odrekli, a ja nikome ništa loše nisam učinila.
