Čak i nenamerno veoma zavidem ženama koje su našle svoju žensku sreću u braku. Uvek sam smatrala svoj brak uspešnim i sigurnim. Udala sam se još sasvim mlada, to je bio još rani uzrast za devojku, sa 20 godina za momka iz susednog ulaza. Imali smo uzajamnu iskrenu ljubav i ubrzo smo se venčali. Ubrzo je na svet došao Aleksandar, a nakon 3 godine — Igor. Živeli smo dobro, veselo, veoma retko smo se svađali. I sviđao mi se moj život toliko da sam često čak i sebi zavideći. Tako je prošlo 25 godina našeg srećnog porodičnog života.
Naši dečaci su odrasli, venčali se. A mi smo uživali u komunikaciji jedno sa drugim i nestrpljivo čekali male i drage unuke, kojima smo bili spremni čak i nebo pomeriti. I kako je to bilo, ni sama nisam primetila, kada su u naš život došle promene. Ne, moj muž je ostao isti u odnosima, ali je odlučio radikalno promeniti svoj imidž. Da kažemo, podmladiti se. Počeo je da posećuje salone lepote, oblačio se u brendiranim prodavnicama, što nije bilo ranije svih tih godina našeg porodičnog života. Imali smo novca, iako ne mnogo, ali smo u poslednjim godinama uštedeli poprilično, jer deca već nisu trebala našu pomoć; govorili su da smo ih u život uveli, a sada bi trebalo malo da živimo za sebe, a oni su nam sami pomagali.
A kada je muž imao jubilej, održao je zdravicu: — Za novo i svetlo život! Tada nisam obratila pažnju na te reči. Počeo je kasno dolaziti s posla, u nekakvom previše uzvišenom raspoloženju. Nisam mogla ni da pomislim da je razlog tome neka druga žena, nikada to ne bih poverovala. Jednog dana u parku mi je prišla mlada devojka sa molbom da razgovaramo. Nisam je poznavala, ali sam pristala na razgovor: bilo mi je interesantno šta bih mogla čuti od nje. Dugo je ćutala, bilo je vidljivo da je zabrinuta, da ne može da se saberu.
A ja sam je u tom trenutku sa zanimanjem posmatrala. Na izgled joj je bilo oko 30 godina, simpatična. Strpljivo sam čekala, ali umesto reči, krenule su joj suze. Ubrzo sam shvatila da ona veoma voli mog muža i da su u vezi već skoro godinu dana. Imaju uzajamne osećaje, ali muž mi ništa ne govori, jer se boji da ću biti veoma tužna, da će me to potpuno razočarati. Ali sledeću rečenicu nisam bila spremna da čujem od te žene: — Vi ste sa mužem lepo proživeli život, dajte i drugim to isto sreću.
Nisam znala kako da reagujem na sve ovo, ćutke sam ustala i jednostavno otišla kući. Mužu nisam rekla ništa. Izgledao je tako srećno i veselo, ali sada sam znala pravu istinu i bilo mi je previše tužno zbog toga. Posle nekoliko dana proslavljali smo u restoranu 25 godina od našeg venčanja. I tada sam odlučila da započnem razgovor. Samo sam odmah upozorila muža da mi je potrebna samo istina. Priznao je da voli tu devojku, a sa mnom živi samo iz zahvalnosti za naš zajednički život i našu decu.
Nisam pravila svađu, nisam se trudila da sve razumem, samo sam ga pustila. Čula sam da još uvek žive zajedno. Ali koliko će ta idila trajati, ne znam. Tako je naš brak bio uništen, ali ne odustajem. Za dva meseca našem sinu će se roditi ćerka, i rado ću im pomoći. Nisam očekivala nešto ovako od muža nakon 25 godina našeg srećnog života; posvetila sam se potpuno našoj porodici, ali on je odlučio da započne novi život. A sada ću biti prava baba, više neću tražiti drugog muža, ne želim više takvu sreću, kada te jednostavno ostave kao iskorišćeni predmet. Do kraja svog života neću moći da se pomirim sa tim.
