Želim da podelim sa vama jednu priču koja mi se desila doslovno juče. Da li je to slučajnost, ili mi život kao programeru stalno servira tuđe telefone. Bar jednom godišnje nađem neki izgubljeni telefon na ulici i vratim ga vlasniku.
Iskreno, čak ni ne razumem kako možeš da ga izgubiš. Kako, evo, kako?! Ali, da ne dužim, sada nije o tome reč. Juče, vraćajući se iz prodavnice kući, pronašao sam još jednu napuštenu stvar – telefon Samsung. U glavi mi je prošla prva pomisao: “Heh, opet?”
Pošto skoro svi ljudi sada imaju šifru za blokiranje ili otisak prsta, morao sam da odnesem telefon kući i čekam da neko pozove, pa da se dogovorim o susretu. Ali, iznenađujuće, nije bilo ničega takvog. Nije mi dugo trebalo, obrisao sam ekran i otključao telefon. Nije bilo propuštenih poziva, što znači da vlasnik još nije saznao da je telefon nestao.
Počeo sam da pregledam kontakte i mislio kome bih mogao da pozovem – obično tražim “žena”, “sin”, “mama, tata”. Ali nijedno od tih imena nije bilo. Iskreno, bio sam iznenađen. Morao sam da uđem u WhatsApp i pročitam poruke. Otvorim prvu i vidim prepisku sa devojkom. Ne želim da citiram jer su tamo bile samo uvrede. Jedan potpuni vulgarnosti upućene devojci.
Bio sam jednostavno u šoku: ne mogu da shvatim kako se može razgovarati sa ljudima na takav način, kao sa životinjama, bukvalno! Uvek nisam voleo takve ljude – ni u školi, ni na fakultetu… Pa, sada ću mu vratiti telefon, a na kraju, siguran sam da mi čak ni „hvala“ neće reći. Ne volim takve ljude.
Pomislio sam, možda ga je sudbina baš tako kaznila? Pa, onda neću joj smetati. Sa tim mislima, ostavio sam telefon na susednoj klupi i otišao. Po meni, najvažnija stvar u životu je biti čovek. A ovo „biće“ – nije čovek, nego samo njegova ličnost. Budite ljubazni i ljudski, i onda će se i drugi prema vama ponašati isto.
