Sa Karinom Vasiljevnom, sedamdesetogodišnjom staricom koja živi u malom stanu, dešavalo se nešto čudno. Ceo dan bez prestanka je čitala molitve, tražila oproštaj grehova. Ali njena želja bila je jača od njene volje. A uporno to isto željeno — želja koja bi bila sasvim normalna za dete — bila je neobična i teško ostvariva za baku Karinu, mršavu i sa godinama oslabljenu ženu.
Bog vidi, Karina Vasiljevna se opirala koliko je mogla. Prozor je prekrila zavesama, ali svetlost od ukrasnih lampica i dalje je prodirala unutra i igrala raznim odsjajima po starim zidovima. Sva okna i prozorčiće zatvorila je do kraja. Zvuka krckanja snega više nije bilo, ali želja nije nestajala.
Svratila je do komšinice na čaj. Reči o njenoj želji htele su da joj izlete, ali ih je Karina Vasiljevna na vreme zaustavljala. Nije imala hrabrosti da se otvori. Kako je samo izmučila samu sebe ta dva dana.
Iskušenje je nije napuštalo. A želela je, zapravo, samo da sedne na sanke i spusti se niz najviši breg, da oseti kako joj srce ubrzano kuca od adrenalina. Mislila je da je na vrhu brega čeka njena desetogodišnja kopija, da se spuste po ledu reke do drugog obale.
Umorna od unutrašnjih borbi, počela je da razmišlja kako da ostvari svoju želju, a da se ne obruka. Naravno, da ima unuke, otišla bi s njima da ih čuva. Ali nema ih, a tuđe dete, nažalost, ne može samo tako da povede. Minute su prolazile, sati, želja je rasla. Buka sa ulice je postepeno utihnula. Brežuljci su se ispraznili. Deca su otišla kući. I Karina Vasiljevna je odlučila. Pripremi je pristupila temeljno. Dugo se molila, kao da je poslednji put.
„Šta god može da se desi“, mirno je razmišljala Jelizaveta Andrijivna. „Nije uzalud što mi se čini da me neko čeka na brdu, oj, nije uzalud…“ Pomolila se, sela na stolicu kraj ulaza, kao da još jednom sve promisli. Stavi kapu. Uze veliku šper-ploču na kojoj je razvijala testo. Nečujno sišla niz stepenice i – eto je kod brda. Od uzbuđenja, hladan znoj joj se pojavio na licu. Pažljivo se popela uz brdo. Od tolikog nagiba zavrtelo joj se u glavi. Ali povratka nije bilo. Dugo se nameštala na šper-ploči. Prekrstila se poslednji put i odgurnula.
Probudi se Karina Vasiljevna – u snežnoj nanosi. „Živa sam!“ – uzviknu starica. Uz veliki napor, puzeći, nekako se izdigla na tvrdi sneg. Posle toga jedva se ispravila. Polako je stigla kući. Sve ju je bolelo, svaki deo tela, ali duša je pevala. Sedela je kod kuće desetak minuta, pa glasno rekla: „Bog voli trojstvo!“ i bez žurbe izašla u dvorište.
