Unuka rođena, ćerka mog sina, ispoljila je svoje “fe” kada sam svoj stan prenela na rođaku unuku. Sama se uvredila, sin i njegova žena takođe su se uvredili zbog nje. Ali kad mi je bila potrebna pomoć, nije ona prva došla kod mene, nego baš rođaka unuka. Imala sam rođenog brata, starijeg od mene tri godine. On je od mladosti išao niz padinu. Roditelji su radili u fabrici, nisu imali mnogo vremena da se bave našim odgojem, pa je brat lutao. Porodica nam je bila uzorna, ali brat je otišao u neku svoju verziju života i bio potpuno različit od nas.
Ženu je pronašao u toj istoj kompaniji, devojka je imala iste navike kao i on, pa su se nakon braka samo njih dvoje zabavljali. Kada je ćerka došla, na neko vreme su potpuno zaboravili na svoje staro ponašanje, ali ubrzo su se ponovo vratili svojim navikama. U to vreme sam bila na završnim godinama fakulteta i nisam imala svoju porodicu. Kada su brat i žena uživali, devojčica je često ostajala kod nas, baka i deda su se brinuli o unuci, pokušavajući da joj daju vaspitanje. Ali, nešto nije išlo ni tu. Do tada sam već postala mama, živela sam sa mužem u istom gradu, imali smo sina. On i rođaka unuka imali su pet godina razlike, ona je bila starija.
Nisu se međusobno ni viđali, mi uopšte nismo održavali veze s tom porodicom, jer su otišli potpuno nizvodno. Dugo nisam ništa čula o njima, sin se venčao, imali su bebu, i onda mi je pozvonio telefon iz starateljstva, rekli su mi da je rođaka unuka dobila devojčicu i da žele da joj oduzmu roditeljske prava. Otišla sam tamo, ipak je to moja rodbina. Stvar se razvila tako da joj nisu oduzeli roditeljska prava, kao da je zaposlila, iznajmila neku sobu i ostavili su joj dete. Počela sam da pomažem kad god sam mogla, brat i njegova žena tada već nisu bili živi, a rođaka unuka kao da je pokušavala da se opameti. Uzimala sam njenu ćerku kod sebe kad god je bilo potrebno, brinula se o njoj, davala joj odeću. Često smo šetali zajedno, ja i obe unuke, rođena i rođaka.
Tanjushka me je takođe zvala bakom. Moj sin nije podržavao moju zaljubljenost, govorio je da sam sebi stvorila teret, a onda ću plakati kad Tanja krene putem svoje majke i djeda i bake. Ja sam verovala u bolje. Devojčice su prestale da se viđaju kada su već bile u školi, nije bilo nesporazuma, jednostavno su bile kao da dolaze s različitih planeta. Lera je potpuno bila izdržavana od strane roditelja, a Tanju je ponekad pomagala njena mama, kad nije bila u dobrom stanju, ili ja u teškim trenucima.
Veoma sam se vezala za tu devojčicu. Sada su obe devojčice odrasle, Tanji je već posao, Lera završava fakultet. Održavam veze sa obe, ali Lera nikada nema vremena ni da nazove, dok Tanji dolazim svaki drugi dan da pomognem oko kuće, da odem u prodavnicu, pa i samo da popijemo čaj zajedno. Kada sam zimi bila bolesna, sin i njegova žena odmah su rekli da pozovem hitnu pomoć i idem u bolnicu, jer nemaju vremena da se brinu o meni. – “Za tobom će brinuti, a šta kod kuće? Nama posle posla treba voziti tebe po celoj ulici da te posetimo?
To će biti dugo, a i nismo više mladi, šta ćemo?” – ubeđivao me je sin. Ali nisam želela tamo. Kod kuće, ipak, i zidovi pomažu, a tamo već ima mnogo ljudi. Pomogla mi je Tanja, skoro je živela kod mene dva tjedna, sve je radila po kući, pomagala mi. Bilo mi je neprijatno što mlada devojka pomaže staroj, ali ona nije želela da čuje ništa. – “Bako, nije mi teško. Uspela ću da šetam, sve ću stići,” – uveravala me je. Lera je samo telefonirala, a kad bih je nazvala, bila je zauzeta, čak i ton koji mi je koristila bio je neprijatan.
Sin i snaha su takođe dolazili samo jednom. Dugo sam to primetila, ali situacija sa bolešću je potpuno sve postavila na svoje mesto. Odmah je bilo jasno ko i kako se odnosi prema meni. Sin me šalje u bolnicu, unuka Lera nije ni jednom pitala kako se osećam. Samo je Tanja dolazila i pomagala, iako sam joj suštinski niko, sedma voda na kiselu. Razmislila sam i odlučila da stan zapišem Tanjii. Otišla sam i sredila sve papire, sada će stan posle mene pripasti njoj. Nikome nisam ništa rekla i nisam imala nameru, dok sin nije pokrenuo razgovor.
Lera je sada odrasla, sad hoće svoj stan. Sin i snaha nemaju toliko novca, pa je on predložio da stan dam Leri, a oni će meni uzeti stan na hipoteku u oblasti. Meni ne treba da idem na posao, kakva razlika. I rekla sam da je pitanje stana već rešeno, on pripada Tanjii. Sin prvo nije verovao, čak je došao zajedno sa snahom i Lerom. Razgovor nije uspeo. Ubeđivali su me da nisam u pravu, a da Tanja dolazi do mene samo zbog stana. Govorili su da postoji rođena unuka, a ja sam stan poklonila nekoj stranoj osobi na tacni. Puno su pričali, ali ja sam već sve rešila.
Sin je rekao da ako sam već sve odlučila za sebe, neka mi Tanja sada pomaže. A ona mi je već pomagala, od sina samo obećanja, a od Lere ni toga. Nisu u kontaktu sa mnom mesec dana, ništa se u mom životu nije promenilo, a Tanja kao što je dolazila kod mene, tako i dolazi, ništa se tu nije promenilo. Naprotiv, ona se brine za mene, traži da još jednom razmislim i da sve dobro izmerim, da ne bih kasnije zažalila. Kaže da stan nikako nije vredan dobrih porodičnih odnosa. Traži da sve uradim po savesti i pošteno. A ja sam to i uradila. Da li sam u pravu?
