Bio je subotnji jutro. Muž je otišao kod mame – da pomogne. Pa ona sama ne može da odmrzne frižider. Vratio se on sumnjivo brzo, a još i nije bio sam.
– Gospodjo! Primi goste! – čula sam glas Lidije Mikitivne kroz san.
„Pa šta je to donelo ovu ženu?“ – pomislila sam pomalo predano i izašla iz toplog pokrivača.
Muževa mama nije bila jedini gost; iza nje su virile radoznale face nećaka. Muž je ćutao, pogledajući me krivicom.
– Ne stojimo, prolazimo, prolazimo! – zapovedila je svekrva unucima.
– Oleg, idi pomozi utovarivačima, tako će brže da ide – oni imaju satnicu, pa će sporo da se kreću, do večeri.
Nećaci su se razbježali po stanu, muž je otišao. Svekrva me je nežno obuhvatila za ramena i rekla:
– Idemo, dušo, da pričamo.
Moj sanjivi mozak je panično shvatio: nećaci, prisustvo svekrve, neki utovarivači. Nisam uspela da povežem sve to, pa sam poslušno krenula za Lidijom Mikitvnom.
Na kuhinji je postavila čajnik i izvadila šolje.
– Čaj ili kafu? – upitala me je.
– Kafu, – odgovorila sam zbunjeno.
Sumnjivo ponašanje svekrve me zbunjivalo: obično uopšte ne razgovara sa mnom, a kad nešto izgovori, to su obično uvrede.
– Šta vam treba? – pitala sam direktno Lidiju Mikitvnu.
Nije stigla da odgovori – zazvonio je zvuk razbijenog stakla.
Skočila sam i potrčala u sobu. Nećaci su, razbivši polumetrsku vazu, bacili delove ispod kreveta.
– Prestani! Koračaj u dnevnu sobu, gledaj crtaće. Nemoj da ustaješ dok te ne pozovu. Jasno? – zarežala je Lidija Mikitvna.
– Da, baba, – dečaci su napustili mesto zločina i otišli u dnevnu sobu.
Svekrva je donela metlu i počela da čisti delove stakla.
U tom trenutku su se otvorila ulazna vrata.
– Gde da nosim krevet? – upitao je glas koji mi nije bio poznat.
– Tamo, desno, u malu sobu, – odgovorio je muž.
Izašla sam da pogledam koji je to krevet. Krevet nije bio krevet u pravom smislu te reči. To su bili delovi dečijeg dvostrukog kreveta na kojem su spavali deca Ksenije, mužove sestre. Ona ista deca koja su pre pet minuta razbila mamin poklon.
– Hoće li mi neko objasniti šta se dešava? – pitala sam, konačno shvativši razmere nadolazeće katastrofe.
– Dušo, samo nemoj da se ljutiš. Nećaci će da žive kod nas dok je Ksenija u bolnici, mesec-dva, biće tu. Mama ne može da se snađe sa njima, pa će oni biti kod nas – zalupio je muž.
– U kojoj bolnici je Ksenija? Na Puketu? U Rusiji, šta, više nema bolnica, sad svi idu u Tajland da se leče? – upitala sam sarkastično.
– A odakle ti to znaš? – umešala se svekrva.
Našla sam telefon i otvorila profil Ksiuše na društvenoj mreži. Fotografija od pre nedelju dana – na brodu aviona, a poslednju nedelju svakog dana po 50 fotografija palmi, plaže i Ksiušine pete tačke u bikiniju. — U bolnici, da? — upitala sam. — Klasa, i ja bih s uživanjem ležala u takvoj jednom na godinu. — Ostavila je decu — tiho je rekla Lidija Mikitivna. — Našla je bogatog tipa, spakovala stvari i otišla, ostavljajući poruku. Evo, pročitaj. — svekrva mi je pružila papir sa krivuljama. — A zašto lagati? — pitala sam.
— Nadamo se da će se predomisliti i vratiti. Nismo hteli da izbacimo smeće iz kuće. A ni ti se ne bi složila da primiš Ksiušine decu, — uzdahnuo je muž. — A ko je rekao da ću uopšte da se složim? — čuo je moje reči, muž i svekrva su se pogledali. — Oni su nepopravljivi. Uništiće mi ceo stan. Ko će da nadoknadi štetu? — Samo misliš na pare. Tvoja porodica treba pomoć! Treba da nam pomogneš! — uzviknula je sa patetikom Lidija Mikitivna.
— Da? A od kada sam ja postala član vaše porodice? Vi ste uvek govorili — ja sam niko, zovite me kako hoćete. Da nikada vaša plemenita porodica ne bi sišla do onih kao što sam ja. Šta se u životu promenilo? Sada vam treba pomoć? Da ste tražili, možda ne bih odbila. A lično vama, Lidija Mikitivna, i vašoj gadnoj kćeri, nisam dužna ništa. Odvezite vrtić, komandujte utovarivačima — neka sve ponovo iznesu — izjavila sam.
— Draga, ti ne možeš… — počeo je muž, ali sam ga prekinula. — Kako ne mogu? Ko će mi zabraniti? Ovo je stan mojih roditelja. I ja odlučujem šta mogu, a šta ne mogu. Možda da ti podsetim da su tvoji majka i sestra godinama me mešali sa blatom? Da dolaze ovde kao da je njihova kuća?
Da je Ksiuša učila svoju decu da me psuju i smejala se kad su to radili? Ne! Oni neće da žive ovde. Uostalom, osim bake, imaju i oca. To je to, razgovor je završen. Imate 10 minuta da poberete decu, njihovu opremu i odete. Vreme je počelo! Muž, koji je otišao da isprati majku i nećake, nije se vratio. Poslao je poruku da se razočarao u mene. I neka ide on i njegova… porodica. Trebalo da budem, vidiš. Kome treba — njemu opraštam!
