Svekrva se doselila kod nas pre oko šest meseci. Po njenim rečima, trebalo je da ostane bukvalno samo par nedelja. Došla je bez ikakvog upozorenja, ne obavestivši nikoga niti pitajući da li nam svima odgovara da malo živi kod nas. Jednog dana jednostavno se pojavila pred mojim očima na pragu stana – sa svojim ogromnim torbama. Razlog je, kako kaže, bio ozbiljan – hitan remont. Znamo da joj se pod urušava, a cevi cure. Odlučila je da je vreme da sve promeni. A kako da živi dok se to sve radi? Rekla je da će radnici spavati kod nje da bi bilo brže i jeftinije, a ona će biti kod nas. Pa dobro, ako je tako – dobrodošla, što bi се рекло.
Imali smo korektne odnose, niko nikome ništa nije zamerio. Pomislila sam, nekako ćemo se snaći, ipak je to samo par nedelja. Ipak, dok smo pričali, setila sam se jedne izreke: što je daljina veća, rodbina ti je draža. Ali tada još nisam znala šta me čeka.
Otrežnjenje je dolazilo postepeno. Imam zdravstvenih problema koji utiču na moju ishranu. Uobičajene namirnice su za mene opasne. Navikla sam da se ograničavam – nemam izbora. Kupujem ono što smem da jedem u većim količinama i kuvam posebno za sebe. Ali otkad se svekrva uselila, ne uspevam ni da jedem kada mi treba. Kuvam za celu porodicu, odmah u velikim količinama da potraje. A još i posebno za sebe.
Ali lukava svekrva voli da ustaje noću i jede ono što sam ja pripremila za sebe. I to pojede sve. Razgovarala sam s njom o tome, objašnjavala zdravstvene razloge. Čak sam sve svoje namirnice stavila na posebnu policu u frižideru. Ne smem da ostajem gladna, niti da jedem običnu hranu – to je veliki rizik. A svekrva, koja je došla da ostane “par nedelja”, sada već živi kod nas skoro pola godine. I od svega što ima ukusno u frižideru – jede baš moje barene tikvice i pileći file.
Ne stižem da kupujem zeleniš – bukvalno nestaje. Jede i zajedničku hranu u velikim količinama, a pride i sve moje proizvode. Ja ne mogu da kupujem tri puta više namirnica, da bi na kraju pukla od hrane. Jednostavno ne mogu da donesem sve te kese iz prodavnice! A najzanimljivije je to što svekrva za svo ovo vreme nije ni hleb jednom kupila! I evo je opet – taman je moju zapekanku uz serijicu. Noću voli da popije čaj sa mojim bezglutenskim hlebićima.
Mnoge stvari kupujem u malim količinama jer su skupe. A ona sve to pojede odjednom, iako sam ja planirala za celu nedelju. Avokado joj se ne sviđa, kaže da je bljutav – ali opet ga jede, i to s gađenjem. Već mi oko počinje da trza, a meni nije dozvoljeno da se nerviram. Počela sam da je budim danju, kako bi noću spavala i ne dirala moju hranu. A onda је почела да zaključava vrata. Ne sme da se uznemirava – kako sam se usudila? I eto mene opet – ujutru bez doručka, popodne bez ručka.
Počela sam da se prejedam čime stignem. Počela su pogoršanja, jedno za drugim, a svekrva mi kaže da ne izmišljam. Kaže da se u njeno vreme niko nije bavio glupostima. Pričala sam sa mužem, ali on samo odmahuje rukom. Kaže mi da kuvam više – ali i to se pojede. Počinjem da pretećim da će cela porodica jesti isto što i ja, znači samo dijetalno – a onda muž počinje da liči na mačka iz Šreka. Počela sam da jedem u kafiću blizu kuće.
Ispričala sam svoju situaciju konobarici, kuvar je izašao u susret – sprema mi jela sa menija, ali bez začina i bez nekih sastojaka. Ali to je skupo! Već razmišljam da stavim katanac na frižider. Ali ne želim da ide toliko daleko. Na kraju, počelo je da dopire i do muža – jer ona sada jede i njihovu hranu. On je sada počeo da kuva, ali svekrva ne žuri da to učini. Kaže da je ‘pripremala ceo život’. Sad je red da samo jede. Možda njoj nije problem apetit, nego glava?
