Vika je zamolila da živi kod mene. Živimo nas dvoje sa mužem, nisam baš bila oduševljena idejom da je primim “na neodređeno vreme”, ali ipak – prijateljici se ne odbija. Prošlo je nekoliko nedelja njenog boravka kod nas, i počela sam da primećujem da se moj muž ponaša nekako razdražljivo. Nije žurio da mi pomaže, sve što sam ga zamolila, radio je s nevoljom ili mi predlagao da to sama uradim.
Jedne večeri sam legla da spavam, ali sam ustala do toaleta – a on je bio kod kuhinje. Krenem i čujem njihov razgovor. Moja drugarica mom mužu “peva” – Znaš, Slavko, ti si kod nje pod papučom.
Ona tobom upravlja kako hoće, kod vas u porodici ona je glavna, a ti sve prihvataš kako jeste i nikad joj ne kažeš ni reč protiv. Kad sam se ja razvela od mog, sve sam radila sama – i na posao, i s detetom, i po namirnice – pa kako drugačije? Ali dobro, vi imate svoju porodicu.
A onda su mi se i ruke i noge zaledile od onoga što sam čula: „Danas sam, eto, pocepala čarape“ (u tom trenutku sam već stajala pored tamnog dovratka, ali su bili toliko zaokupljeni jedno drugim da me nisu primetili), i pokazuje mu rascep negde visoko iznad kolena.
A on je rekao, kao da je odsekao: “Pa, kakvi problemi, Viko, da si odmah rekla, nećemo da te ostavimo bez čarapa!” I iz džepa je bacio petsto grivni na sto! Ja sam već skoro pukla od smeha, ali sam se brzo suzdržala, pobegla iz hodnika i odlučila da moj muž ipak nije “beznadno” izgubljen.
Ujutro sam zamolila Viku da se iseli. A čula sam o sebi toliko novih stvari: da sam loša, beskorisna prijateljica koja je ostavlja, i da imam fobije koje su izmišljene. Otišla je. Sa mužem se sve sredilo. Više ne rizikujem: prijateljice su prijateljice, ali kod sebe više nikog ne pozivam da živi, čak ni da prespava.
