Pre pet godina moja snaha se udala, a svekrva joj je poklonila svoj stan, a sama je preselila da živi u kući na selu, koja je prvobitno služila kao vikendica. Uopšte mi je bilo žao, jer nam svekrva nikada nije pomogla, govorila je da nema novca, a ovde je celo stan ostavila ćerki… nije mi bilo fer. Mi sa mužem smo pokušavali da se ne fokusiramo previše na to i da tražimo pozitivne strane.
Nisu postojali pozitivni momenti, ali onda je svekrva odlučila da renovira, i okolnosti su se složile tako da smo mi izašli u plusu zbog tog renoviranja. Svekrva je zamolila pomoć od ćerke, jer je ona, za razliku od nas, živela u svom domu, a ne u iznajmljenom, i mogla je pomoći mami, a da pri tome ne štedi na životnom prostoru.
Snaha je odbila, jer je bila trudna i rekla da ne može pomoći mami, jer su joj bili potrebni novci za različite stvari za dete. Tada se svekrva obratila nama, i mi smo, naravno, pristali, jer kako je moj muž mogao da odbije mamu?!
Priznajem, odlučujući trenutak u našoj odluci bila je obećanje svekrve da će preneti kuću na nas. Potpuno smo renovirali svekrvinu kuću, potrošili oko 80 hiljada grivna. Ali nije nam bilo žao, jer smo to radili za sebe, grubo rečeno. Kuća je bila gotova, i iste godine sam odlučila da provedem mesec dana leta na selu.
Tako sam uzela odmor, povela decu, spakovala stvari i otišli smo. Da ste videli moje lice kad sam tamo videla snahu sa ćerkom. Ispostavilo se da je svekrva dala njoj svoje ključeve od već našeg doma, čak nas nije pitala za dozvolu, niti nas je upozorila.
Najgore u ovoj priči je to što je muž stao u zaštitu svojih rođaka, govoreći da preterujem i da nisu postupile tako loše kao što sve ja zamišljam. Smatram da imam pravo da budem ljuta i razočarana, jer je snaha navikla da ne mora ni da se trudi, već sve dobija gotovo.
