U našoj kancelariji trebalo je da bude promena. Rekli su da će kod nas doći da radi šefova bratanica. Svi naši momci su se uznemirili i već razmišljali kako da osvoje srce te devojke da bi dobili dobru poziciju.
Ona se pojavila – i svi su prešli na stvar. I meni se jako dopala, ali sam primećivao da je nekako umorna. Ali udvarača je imala sve manje kad su saznali da ima desetogodišnju ćerku.
Toliko mi se svidela da sam jednog dana odlučio da je pozovem u park da se prošetamo. Kada me je pitala u čijem društvu ćemo šetati, rekao sam joj da povede ćerku.
Otišli smo u park i upoznao sam njenu ćerku. Mnogo smo se zbližili. Ispostavilo se da imamo mnogo toga zajedničkog. Devojčica me je očigledno odmah zavolela, a i ja nju.
Ubrzo smo počeli zvanično da se zabavljamo. Onda smo otišli u matično – i počeli da živimo zajedno. Mojoj sreći nije bilo kraja. Gledao sam je i nisam mogao da verujem da je moja.
Odnosi sa njenom ćerkom bili su veoma dobri, iako je ona ponekad viđala svog oca. Ali odjednom se sve promenilo.
Otkrili su mi neizlečivu bolest. Trebalo je da idem na lečenje u Izrael. Ujak moje supruge nam je mnogo pomogao, a mi smo skupili sve naše uštede – i ja sam otišao u Izrael na lečenje.
Jednog dana došla je ćerka i donela mi novac. Isprva nismo razumeli odakle joj tolika suma. Ispostavilo se da je organizovala prikupljanje pomoći preko interneta da bi me izlečila․
Ne mogu da opišem šta sam tada osetio – jednostavno sam zaplakao. Oduvek sam je mnogo voleo, ali nisam mislio da i ona mene voli kao rođenog.
Pred nama je još dug i težak put, ali siguran sam da ćemo uspeti – svi zajedno.
