Svoj 20. rođendan Katja je odlučila da proslavi u krugu porodice u rodnom selu. Tada je studirala na završnoj godini prestoničkog tehnikuma, pa je svoj dan počela u šest ujutru. Ustala je, umila se, a njena bliska drugarica Hristina joj je pomogla da sredi kosu, koja je kasnije bila skupljena u slatku punđu.
– Katja, bar danas obuci haljinu, tako ti lepo stoje! – kukala je Hristina. – Vreme je da odrasteš već jednom.
Katja je samo pravila grimase i sastavljala svoj omiljeni stajling: bela majica, svetle pocepane farmerke i bele patike.
Pred izlazak je prebacila omiljenu vetrovku preko ramena i istrčala iz kuće. Ispred zgrade ju je čekao Maksim s buketom cveća i kutijom bombona.
– Srećan rođendan, lepotice, – rekao je i snažno je zagrlio.
– Hvala ti, mnogo mi znači. A sada – na stanicu? – pitala je Katja, čeprkajući po kutiji bombona.
– Na stanicu… – Maks nije sijao od sreće, jer nije želeo da pusti svoju voljenu ni na sekund, ni na metar, ali morao je…
Približavajući se peronu, Katja je pokušala da izvuče kartu iz novčanika, ali je nije bilo. Nervozno je proveravala džepove, ali karte nigde. Tada se setila trenutka kada je vadila novac na kiosku pored stanice. Duvao je jak vetar… nije teško pogoditi šta se dalje desilo.
Katja je sela na klupu i počela da ne samo plače, već da jeca naglas.
– Eto ti sad rođendanska proslava! – jecajući, žalila se.
U dubini duše, Maks je bio srećan što će Katja ostati u gradu, jer slobodnih karata odavno nije bilo, ali su njene gorke suze i drhtav glas ostavljali mučan osećaj.
– Možda da pođemo kod mene? – predložio je Vadim. – Ionako nemaš šta da izgubiš. Sa mnom ti neće biti gore nego sa cimerkama iz doma, veruj mi.
Katja je razmislila i odlučila da će joj stvarno biti zabavnije s Maksom – a i neće toliko razmišljati o nesreći koja joj se desila. I tako su odlučili.
Čim su izašli sa stanice, Katja je na podu ugledala beli papir poznatog oblika. Znala je da ne treba prerano da se raduje, ali je potrčala ka papiru, podigla ga – i oh, sreća! To je bila njena karta.
Na satu je ostajalo još 5 minuta do polaska voza.
– Maks, ti si moj talisman, – rekla je Katja, poljubila ga i potrčala ka peronu.
Nakon povratka Katje u grad, ona i Maks su postali zvaničan par. Oboje su sijali od sreće, preplavljeni ljubavlju.
Samo je Hristina, kao i uvek, negodovala – govoreći kako prvo treba da se “proživi”, pa tek onda da se udaje, a njena drugarica je odmah posle završetka tehnikuma rešila da se uda.
Što se “života” tiče – u redu, ali tako govore oni koji ne vole. A onaj čije srce zaista kuca u ritmu s tuđim zna da možeš da živiš punim plućima i sa voljenom osobom… čak i zabavnije i veselije.
