Već ne znam kome da se obratim sa ovim problemom. Naime, muž i ja smo ceo život pokušavali, radili kako bi naša deca imala dostojnu budućnost. Svi to rade, nije u tome suština, moj bol je u nečemu drugom.
Muž i ja smo sagradili kvalitetan četvorosoban stan. Na sreću – ili na nesreću – rodila nam se samo jedna jedina ćerka. A zašto „na sreću“ – pa jednostavno: dvoje ne bih mogla da izdržim.
Muž je rano preminuo, ostala sam sama s ćerkom. U početku je bilo teško… a onda još teže, kada se Inna udala za Arkadija i uselili su se kod mene.
Najpre su se bacili na potomstvo… i tako je sve krenulo. Ćerka iz porodiljskog gotovo nije ni izlazila. Inna i Arkadij su mi podarili čak šest unuka, a kada je Inna obelodanila da je trudna sa sedmim, odlučila sam da ozbiljno porazgovaram s njom.
Nikada ne bih pomislila da ću objašnjavati svojoj 34-godišnjoj ćerki šta je „kontracepcija“. Najgore od svega je to što se sa svim unucima moram ja baviti. Inna i Arkadij često posećuju restorane, pabove, druže se s prijateljima, ili samo leže kod kuće „umorni“ od svojih izlazaka.
Nedavno je moj rođeni brat slomio nogu. On nema ni porodicu ni druge rođake, pa sam morala da odem do njega. Kada je moja misija u bratskoj kući završena, jedva sam se suzdržala da ne zaplačem, jer nisam želela da se vratim kući. Bilo mi je udobno i kod njega, gde sam se posle godina setila koliko volim da čitam, slušam muziku i gledam serije.
A u međuvremenu, ćerka mi je stalno zvala s pitanjima kada ću se vratiti. Kako da se ponašam sa ćerkom – ne znam više, ali ne mogu više s njima…
