Igor i njegova žena su večerali i spremali se da odu na spavanje, kada je na Igorov telefon stigla poruka. Telefon je ležao pored žene, pa ju je pitao:– Olena, pogledaj šta piše?
Kada je Olena uzela telefon u ruke, iznenađeno je podigla obrve.
– Tvoj brat piše, traži da dođeš na svoje pomene, sutra…
Igor je uzeo telefon od žene i sam pročitao poruku.
– Verovatno su to njegove glupe šale!
Ženja je zabrinuto pogledala Igora:
– A šta ako se loše oseća? Hajde da odemo.
Koliko se niste videli? Tri godine? Igor i njegov brat su imali napete odnose. Još od detinjstva nisu mogli da se saglase, jer su bili previše različiti. Žena ga je ipak ubedila da odu.
Brat je vodio čudan način života. Pre pet godina je njegova žena poginula u požaru, a zatim je Anton otišao kod asketa. Živeo je na samom kraju sela i gotovo nije komunicirao sa nikim. Igor je smatrao brata čudakom.
Kada su prišli do njegove kuće, primetili su da je dvorište jako zaraslo. Anton je sedeo na trijemu i izgledao nije baš najbolje.
– Zdravo, brate, šta su ovo za šale, da li se šališ? – počeo je Igor.
Anton je podigao pogled ka njemu.
– Loše mi je, osećam da mi nije preostalo mnogo, hteo sam da te vidim pre kraja.
Igor je seo pored njega, bilo mu je žao brata, prvi put posle mnogo godina ga je zagrlio.
Zatim je Olena postavila sto, pili su čaj i razgovarali, odlučili su da ostanu da prespavaju u selu. Te noći Anton je preminuo. Na neki način je znao da će tog dana napustiti ovaj svet.
