Lidija Mihajlovna je čekala sina sedeći za stolom. Trebalo je da se vrati svakog trenutka. Fedor je bio odličan momak. Pre nekoliko meseci još je radio u gradu, uštedeo novac i vratio se u rodno selo. Odlučio je da ne troši novac uzalud, već da kupi traktor – da tako reći, uloži u budućnost. Momak je i dobro zarađivao, i izgledao privlačno, i bio pametan i lepo vaspitan, ali ipak mu nije polazilo za rukom sa suprotnim polom. Za stolom mu je majka postavila pitanje sa suptilnim nagoveštajem:
– A da li si znao da se tvoj drug, Saša, ženi za mesec dana?
– Znam, biću kum – Fedor je gutao mamine piroške punim ustima.
– Sine, a ti… zar ne razmišljaš o ženi? Neću stići da se igram s unučićima…
– Mama, misliš da ne želim? Puno je lažnih devojaka danas. Teško je odmah prepoznati – da li je devojka vredna ili je folirantkinja.
– Ma daj, nemoj tako… Samo neka bude vredna, to je najvažnije.
– Meni ne treba samo vredna. Meni treba ona koja bi, recimo… pristala da u opštinu ode traktorom. Da ne juri za praznim sjajem. Razumeš, mama? – oči su mu zasijale.
Lidija Mihajlovna je raširila ruke. Fedor nije ništa očekivao od venčanja. Znao je da će deveruša biti gradska cica, i mislio je da se neće ni sprijateljiti. Inače, kao svadbeni poklon Fedor je izabrao veš mašinu – da ga gradski gosti ne bi smatrali nekim seljakom. A kad smo već kod gostiju…
Fedor i Liza – tako se zvala deveruša – odmah su se dopali jedno drugom. Počeli su da pričaju na svadbi, a Liza je momku delovala kao veoma zanimljiva i pametna devojka. Nakon venčanja, Liza je ostala kod rodbine još nedelju dana. Ona i Fedor su se svakog dana viđali kraj reke, šetali zajedno, a razilazili se tek uveče.
Došao je dan Lizinog odlaska. Fedor je bio van sebe, lice mu je bilo bez izraza, i njegova majka je to odmah primetila.
– Ako je voliš i siguran si da se slažete – treba da je zaprosiš, sine.
Fedor se dugo dvoumio. Bojao se odbijanja, ali je ipak usput nabrao cveće i krenuo ka reci – na (kako je mislio) poslednji susret sa Lizom.
– Lizo, hoćeš li da mi budeš žena? – upitao je sa očiglednim strahom u očima.
– Kako ono kažu pristojne devojke? – nasmejala se Liza. – “Razmisliću?” Mada znaš šta, neću da razmišljam, jer te volim i plašim se da te izgubim. Pristajem!
S tim rečima, Liza mu je potrčala u zagrljaj.
– A ne bojiš se seoskog života? Idemo u opštinu traktorom?
– Ma i na kokoški ako treba! Volim seoski život. Iskreno, u gradu mi je neprijatno. Odavno sam želela da se preselim ovde…
Već kroz mesec dana mladi su napravili takvo venčanje da se o njemu dugo pričalo. Lidija Mihajlovna i dalje ne može da se načudi sinovljevom izboru!
