Od bake smo brat i ja nasledili skoro istu, prilično veliku sumu novca. Odlučili smo da tim sredstvima raspolažemo na različite načine. Ja sam dodala nešto svojih ušteđevina i kupila sasvim pristojan dvosoban stan. A brat je otišao sa svojom devojkom na odmor, obasipao je skupim poklonima, išao po restoranima, organizovao skupo venčanje. Ali ga je devojka ostavila baš pred samu svečanost.
Danas brat iznajmljuje sobicu u oronulom studentskom domu. Nedavno se okupila cela rodbina da proslavi tatin jubilej.
Upravo tokom proslave, mama i tata su počeli da se žale na to kako brat živi u tako lošим uslovima.
– Srce mi se cepa kad pomislim na to. Žao mi je što tata i ja ne možemo da te primimo kod nas. Naš stan je baš mali – govorila je mama i odmahivala glavom.
– U redu je, mama, znam da vi ne možete. Ali šta je sa sestrom? – upitao je brat.
Ja sam mirno žvakala salatu, dok su me gledale radoznale oči sa svih страна. Umalo se nisam zagrcnula od te pažnje.
– Šta? – nisam odmah shvatila.
– Mislim da nije fer što ti imaš svoj stan, a ja živim u domu. Pusti me da živim kod tebe – uvređeno je rekao brat. Mama i tata su zajedno klimnuli glavom. Jedna moja obrva se podigla upitno.
– Vi ste sad ozbiljni? Slavo, imao si iste mogućnosti da kupiš stan kao i ja. Ti si odlučio da drugačije potrošiš novac. Zar sam ja zbog toga kriva? Ne mogu, a ni ne želim da te pustim u svoj stan. Meni sasvim odgovara da živim sama. Izvini, ali ja nisam odgovorna za nepromišljene postupke ove mlade osobe.
Mama i tata su počeli glasno da se bune što ne želim da pomognem bratu i što se, po njihovom mišljenju, ponašam bezosećajno. Naljutili su se na mene. A meni je svejedno, jer smatram da sam u ovoj situaciji u pravu.
