Razlika u godinama između mene i brata je 8 godina. On je stariji. Oženio se pre 3 godine. Hteo je da živi u stanu svoje žene, kako ne bi bio sa našim roditeljima. Nije bilo drugog izbora. Za kiriju je bilo potrebno previše novca. Ja sam bio oženjen već 7 godina, imali smo sina od 5 godina i ćerku od 3 godine.
Moja žena je iz prestonice. Zbog toga sam se preselio tamo. Zapravo, tamo smo se i upoznali. Morao sam da radim u Kijevu. Uspelo je da uzmem mali stan. Ali za vikende sam i dalje često dolazio kući. Nakon venčanja, obično sam retko dolazio u svoj grad.
Sa Dianom smo otplatili još jedan veliki stan, da bi deci bilo prostornije. Taj stan je bio za decu, za budućnost. S vremena na vreme smo puštali stanare da unajme. Nedavno sam dobio poruku da je brat došao sa porodicom kod nas i da čeka da ga pozdravim na železničkoj stanici.
Otišao sam tamo odmah. Naravno, bio sam srećan što sam video brata. Nismo se dugo viđali. Nisam bio kod kuće 4 meseca. Tada su mi roditelji pozvali. Pitali su da li su gosti stigli i počeli da aludiraju da su hoteli u prestonici preskupi, bilo bi super da smestim Olega, njegovu ženu i sina u svoj stan.
Nisam želeo da odbijem, ali u tom trenutku su u mom stanu bili stanari. Prosto nisam mogao da ih oteram. Ručali smo, žena je brzo nešto pripremila. Predložila je da prošetamo po gradu, da im pokažem znamenitosti. A ona će za to vreme pripremiti nešto ukusnije za večeru. Pristali smo. Proveo sam ih po gradu.
Ceo dan smo šetali, jako smo se umorili. Odveo sam ih na sladoled, na svom trošku, i vozio rođaka na ringišpilu. Nismo mnogo toga stigli da vidimo, ali već je bilo kasno za šetnje. Otišli smo na večeru. Pojeli smo i još malo sedili, razgovarali. Bez ikakve loše namere, ponudio sam da pozovem taksi do hotela. Prvo nisu baš razumeli, mislili su da se šalim.
Ali ponovio sam pitanje. Zar ne bi trebalo da idu peške? Nismo živeli u samom centru. Brat je pitao o mom stanu, ali je žena objasnila da ništa im nismo obećali i da je prostor zauzet. Počeo je da mi baca uvrede u lice. Kao da sam trebao da obezbedim stan za rodbinu, a ne da ih ostavim na milost i nemilost.
Počeo je da nudi razne opcije: mogao je da rezerviše hotel, hostel, ili da pita poznanike o iznajmljivanju stana. Ali oni su, naravno, odbili sve. Jasno je bilo da su želeli da dođu u prestonicu i žive na moj račun. Smatram da imam pravo da raspolazim stanom za koji sam sam zaradio novac. Nikome ništa nisam dužan!
