Polja i Borja su se nedavno uselili u ciglenu dvokatnicu. Mesta su bila dobra, ali veranda i stepenice – stare. Međutim, mladi par je skupljao novac da sve popravi. Do grada se moglo stići za 10 minuta, sve je bilo blizu. A najvažnije, njihov komšija je bio dobar – deda Vasil. Živeo je sam u svojoj maloj kućici.
Nakon obilne kiše, rano ujutro, Borja se pripremao za posao. Seo je u svoj kamion i otišao. Polja je odlučila da se malo prošeće, volela je onaj isti miris svežine nakon kiše. Kada je devojka stigla do kapije dede Vasila, pozdravila ga je… on je ćutao. To je bilo čudno, Polja je ponovo viknula – tišina.
Tada, zabrinuta, Polja je ušla kod njega iza ograde, prošla do letnje kuhinje. Ded Vasilo je sedeo na zemlji i držao se za srce. – Ne mogu… teško dišem, – jedva je promrmljao deda Vasilo. – Sada ću… sada ću pozvati Borju, on je tu blizu, brže će te odvesti do bolnice. Ali, nakon kiše, veza je nestala. Polja je setila da je veza bolja što je viši nivo, pa je potrčala do njihove kuće, brzo počela da se penje po stepenicama, ali joj je noga upala između stepenica, nije se održala i pala je na pod.
– Polja… čuješ li me? – pitao je Borja, držeći je za glavu sa obe ruke.
– Tako… penjala sam se… a gde je ujak Vasja?
– S njim je sve u redu. Već smo u bolnici. Odmah sam vas oboje odvezao. A kad sam izlazio iz kuće, zaboravio sam vozačku dozvolu, morao sam da se vratim. Polji su obavezali glavu, a dedi Vasiji je bolje. Vratili su se kući i počeli da pregledaju rupu unutar stepenica. Izneli su malu kutiju, otvorili je, a unutra su našli novac. I to pristojnu sumu, dovoljno za kupovinu automobila.
– To je bila skrivena zaliha bivšeg vlasnika, često je novac skrivao od žene, – počeo je deda Vasja.
– A šta sada da radimo s tim novcem? Kome da damo?
– Pa, njih već nema, deca nisu imali… zadržite za sebe.
