U starog su se pojavile suze; izašao je iz kola, naklonio se i rekao: „Hvala ti, sine.“ I otišao ka svojoj staroj kućici, brišući suze rukom…
Obično na tom mestu, pored autobuske stanice, stoje taksisti. Zaustavio sam se tu da ne bih blicao havarijkom na putu, jer je ovaj poziv bio zaista važan. Razgovor je trajao bukvalno minut; za to vreme, suvonjavi dekica, u sakou i s kravatom, ustao je s klupe i, teško pomerajući noge, prišao mom prozoru. Lagano je pokucao na prozor — zapravo nije ni pokucao, već nekako stidljivo zagrebao. Spustio sam prozor, a deda je tiho pitao: „Sinko, nisi ti možda taksista?“
Pozdravio sam se sa sagovornikom na telefonu i odgovorio: „Ne, oče, nisam taksista. Gde treba da ideš?“
– Ma nije daleko, tri kilometra.
– Sedi, oče, sad ću te odvesti.
Seo je na prednje sedište. Krenuli smo. Teško je disao, prosto zato što je bio veoma star. Rekao mi je da svakog dana ide do poliklinike kombijem, plaćajući 18 grivni. Svaki dan – 18 grivni. A danas su ga u poliklinici zadržali i zakasnio je na svoj kombi, a da čeka sledeći bilo bi dugo, a peške ne može da stigne. Sedeo sam i slušao ga, misli su mi se rojile po glavi, i nisam znao šta da kažem tom suvom dekici.
Ja sam samo pitao za put, ništa više; samo sam ga vozio i ćutao. Živeo je na samom kraju ulice, i njegova kućica s nagnutim krovom skoro da se nije videla od vila… “Eto, sinko, stigli smo, ovde, ovde se okreni”, i deda je posegao u torbu za novčanikom.
„Ne, oče, neću da uzmem novac od vas, ne mogu – vi ste već sve platili kroz život.“
Starcu su zasuzile oči, izašao je iz kola, naklonio se i rekao: „Hvala ti, sinko.“ I otišao je ka svojoj staroj kućici, brišući suze rukom.
A ja – zdrav, 47-godišnji muškarac, sedeo sam s knedlom u grlu i gledao za njim. Razmišljajući kako je, naravno, naša zemlja sjajna u pobedama na šampionatima i Evroviziji, važna su i Olimpijade… Ali zemlja ne može biti zdrava ako ne ume da se pobrine za svoje penzionere. I shvatio sam da sam ja bio taj koji je sada trebalo njemu da se pokloni. I bilo me sramota – za našu zajedničku Otadžbinu. Upravo zbog toga – sramota…
Ljudi, samo im pomozite koliko možete – sitnišem, redom u poliklinici, povežite ih do kuće, pređite ih preko ulice…
Mir vama, prijatelji!
