Nedavno je došlo do konflikta u mojoj porodici. Imajući šezdeset godina, moj lični život nije se baš najbolje oblikovao. Imala sam dugu vezu sa jednim muškarcem koja je trajala skoro petnaest godina, ali smo se rastali kada smo shvatili da su osećanja izbledela.
Nismo imali zajedničke dece, jer je on bio neplodan. Ali smo usvojili devojčicu iz doma za decu. Bilo je dovoljno samo jednom da vidimo Sofiju, i odmah je osvojila naša srca. Odmah smo znali da je ona naša. Trudila sam se da joj obezbedim bolje detinjstvo i sve mogućnosti za razvoj.
Moja sestra ima sasvim drugačiju sudbinu. Tamara je pet godina mlađa od mene. U osamnaestoj se udala i rodila tri deteta. Prema svojoj deci se ponaša prilično neodgovorno, voli da troši novac na svoje užitke, kupuje skupu odeću i izlazi sa prijateljicama.
O budućnosti svoje dece malo razmišlja. Ali iz nekog razloga, u našoj porodici su Tamaru uvek više volele. Nedavno smo slavili moj jubilej, šezdeset godina. Došlo je mnogo prijatelja i rodbine, postavila sam bogat sto. Tokom večere Tamara je preterala sa alkoholom, i jezik joj je popustio.
Ona je pred svima glasno pitala: – Kada ćeš konačno preneti kuću na moju decu? Jako sam se iznenadila. – Tvoja deca? Ali imam naslednicu. I iznenada su roditelji podržali Tamaru.
Počeli su mi objašnjavati da su Tamara i njena deca meni bliži, i da nije u redu ostavljati kuću bespomoćnoj devojčici iz doma. Inače, imam trosoban stan koji sam sama uštedela i kupila vlastitim radom. I uopšte, takve razgovore smatram nepristojnim, dok sam živa i zdrava. Za svaki slučaj sam sastavila testament u kojem sam sve ostavila svojoj ćerki.
