Došla sam na sastanak sa bivšim razrednicima zajedno sa mužem, ali je on na kraju otišao sa jednom od mojih bivših koleginica. Razgovarali su, smejali se, a potom su počeli da plešu. Kasnije je rekao: „Provešću je do kuće.“
Vratio se tek ujutro. Bez ijednog izvinjenja.
Katja je sedila u kuhinji, nesvesno pomerajući kašikom po hladnoj ovseni kaši u tanjiru. Njeno lice je bilo ukočeno, kao maska. Petnaest godina braka, dvoje dece — i tako je jednostavno otišao sa drugom ženom.
Sa Aljom, koju Katja nije videla od škole, sve do sinoć. Elektronski sat iznad mikrotalasne pokazivao je šest sati ujutro. Deca će uskoro ustati i moraće nešto da objasni. Ali šta da kaže, ako ni sama ne razume šta se dogodilo?
Dvosoban stan, koji je nasleđen od bezdečne tetke, uvek joj je delovao kao sigurno utočište. Sada su se zidovi kao da stezali, a vazduh postajao težak i zagušljiv.
Kada su se venčali, pitanje stana se nije ni razmatralo — naravno, živeli bi ovde. Stan u centru grada bio je poklon sudbine. Artem ponekad spominjao fraze o „muškoj časti“ i „svojem kutku“, ali mogućnost da izbegnu hipoteku bila je važnija od tih sitnih uboda.
Tihotip vrata na ulazu naterao je Katju da trgne. U hodniku su se čuli oprezni koraci.
Artem je stajao na pragu — zgužvan, sa crvenim očima, u istoj košulji u kojoj je otišao na sastanak sa razrednicima prethodnog dana. Mirisao je na strane parfeme.
„Ima li kafe?“ pitao je, kao da se ništa nije desilo.
Katja je ćutke pokazala na aparat za kafu. U njoj sve je kipelo, ali nije mogla da izgovori ni reč. Bojala se da, ako progovori, ili će početi da viče, ili da plače. A to sebi nije mogla da dozvoli, pogotovo sada, kada su deca mogla da se probude u svakom trenutku.
„Slušaj,“ počeo je Artem, sedeći nasuprot i obuhvatajući šolju dlanovima, „sve si pogrešno shvatila.“
„Šta sam pogrešno shvatila?“ tiho je pitala Katja. „To što si otišao sa drugom ženom i vratio se tek ujutro?“
„Samo smo se prisećali školskih dana. Znaš, zajedno smo sa Aljom išli u školu mnogo godina.“
„Do šest ujutro prisećali? O vremenima pre dvadeset godina?“
Artem je skrenuo pogled.
„Katja, preteruješ. Ništa se nije desilo.“
„Ne laži mi,“ njen glas je zvučao mirno, iako joj je srce bilo slomljeno. „Od tebe miriše na njen parfem.“
„Samo smo se zagrlili na rastanku.“
„DOSTA!“ Katja je udarila dlanom o sto tako snažno da je šolja poskočila i prosula kafu. „Ne praviš od mene budalu!“
Na vratima se pojavio umorni Arsenije. U svojih trinaest godina već je sve razumeo.
„Šta se dešava?“ pitao je dečko, prebacujući pogled sa oca na majku.
„Ništa,“ brzo je rekla Katja, menjajući ton. „Tata se vratio sa sastanka sa razrednicima. Idi se spremi za školu.“
Arsenije je sumnjičavo pogledao roditelje, ali nije postavljao pitanja. Kada su se njegovi koraci stišali u dubini stana, Katja se okrenula ka mužu:
„Moramo da pričamo. Ali ne sada. Uveče, kad deca legnu.“
Dan je prolazio beskrajno. Katja je kao u transu odvela osmogodišnju Bellu u školu, otišla do kancelarije gde je radila kao knjigovođa, i mehanički obavljala svakodnevne poslove. Brojevi na ekranu računara su se topili pred njenim očima.
Kako je mogao? Petnaest godina zajedno. Da li to ništa ne znači?
Kolege su je iznenađeno gledale, ali nisu postavljali pitanja. Katja je uvek bila ljubazna, uvek sa osmehom učestvovala u kancelarijskim razgovorima. Danas je ličila na duha same sebe.
Telefon je zadrhtao.
U šest uveče, kada je izlazila iz zgrade, Artem je stajao ispred. Izgledao je svež i odmoran, kao da nije proveo besanu noć. To ju je nekako pogodilo najviše.
„Uzećemo Bellu,“ rekao je umesto pozdrava.
„Ne,“ odlučno je odgovorila Katja. „Poći ćemo zajedno.“
U automobilu su ćutali. Tek kada su parkirali ispred škole, Artem se okrenuo prema njoj:
„Moram da ti objasnim.“
„Ne ovde,“ prekinula ga je Katja. „Kod kuće.“
Bella je istrčala iz škole, ugledala oba roditelja i veselo mahala rukom. Danas je imala dve pletenice, a ne jednu kao obično — Katja je to automatski primetila. Verovatno je vaspitačica napravila.
„Tata!“ Bella je uletela na zadnje sedište automobila. „Obećao si da ćemo u nedelju ići u zabavni park! Nisi zaboravio?“
„Naravno da nisam, princezo,“ nasmešio se Artem, ali njegov glas je zvučao lažno, što je Katja primetila.
Već tada je sve planirao? Sastanak sa razrednicima, Aljom?
Kod kuće ih je čekao Arsenije, koji je sam sebi zagrejao večeru i sada se mučio sa domaćim zadacima. Samo je kratko pogledao oca i ponovo se posvetio knjigama.
„Kako je bilo u školi?“ pokušao je Artem da započne razgovor.
„U redu,“ promrmljao je sin, ne podižući pogled.
Katja je počela da sprema večeru, izbegavajući da gleda muža. Njene ruke su radile mehanički: ljuštila je krompir, seckala povrće, stavljala šerpu na šporet. Obični postupci koje je ponavljala bezbroj puta.
Možda je sve ovo samo san? Možda ću se probuditi i jučerašnja večer nikada se nije desila?
Večera je prošla u napetoj tišini. Deca su jasno osetila da nešto nije u redu, ali nisu postavljala pitanja. Posle toga je Katja poslala decu da uče i spremaju se za spavanje. Kada je vrata iza Belle zatvorila, okrenula se ka mužu:
„Sad mi reci.“
Artem je duboko uzdahnuo:
„Zbunio sam se, Katja. Alja… To je bila samo slabost. Nostalgija za mladalačkim danima.“
„Spavao si sa njom?“ direktno je pitala Katja, gledajući ga u oči.
Artem je skrenuo pogled, i to je bilo dovoljno da dobije odgovor.
„Kako si mogao?“ njen glas je podrhtavao. „Petnaest godina zajedno. Dvoje dece.“
„To ništa ne znači,“ požurio je da kaže. „To je bila samo slabost. Volim tebe i decu. Znaš to.“
„Više ništa ne znam,“ tiho je odgovorila Katja. „Jedan postupak, i ti si uništio sve.“
„Nemoj da dramatizuješ,“ njegov glas je imao dašak iritacije. „Pomisli, samo jednom…“
Gledala ga je kao da ga vidi prvi put. Gde je onaj Artem koji je obećavao da će biti tu kroz teškoće i radosti?
„Hoću da odeš,“ rekla je.
„Šta?“
„Odeš. Trebam vreme da razmislim.“
„Ovo je moja porodica!“ povisio je glas Artem. „Moja deca! Kuda da idem?“
„Aha, sad je to tvoje?“ gorko se nasmešila Katja. „A kad si otišao sa Aljom, da li si mislio na nas?“
„Ovo je moj dom!“ gotovo je vrisnuo.
„Ne, ovo je moj dom,“ odlučno je odgovorila Katja. „Stan je bio poklon od bake, sećaš se? Ti si to uvek naglašavao.“
U njegovim očima je planula ljutnja.
„Znači ovako? Petnaest godina sam vas izdržavao, ulagao u renoviranje ovog stana, a sada me teraš?“
„I ja radim,“ podsetila je Katja. „Nikada nisam tražila da me izdržavaš.“
„Tvoja plata je smešna!“
„Ali dovoljna je da živim bez tebe. Molim te da odeš nekoliko dana. Moram da razmislim. I deca takođe.“
„Gde da idem?“
„Kod Alje,“ rekla je Katja sa gorčinom. „Ako ti je ona toliko važna.“
Artem je odmahnuo glavom:
„Pogrešno si shvatila. To je bila samo avantura. Ona ništa ne znači za mene.“
Još gore, pomislila je Katja. Uništio je našu porodicu zbog neke prolazne avanture.
„Nije me briga gde ideš. Kod prijatelja. U hotel. Ali danas te ne želim videti.“
Artem je gledao u nju s nevericom:
„Ne možeš me jednostavno isterati iz stana.“
„Mogu,“ tiho je odgovorila Katja. „Ako ti ne odeš sam, pozvaću taksi i odvešću decu kod mame. Tada će razgovor biti sasvim drugačiji.“
Dugo je gledao u nju, kao da je prvi put vidi. Zatim je polako klimnuo glavom:
„Dobro. Otići ću. Na nekoliko dana. Ali moramo sve da razgovaramo.“
„Naravno,“ obećala je Katja.
Kada su se vrata za njim zatvorila, spustila se na stolicu i prekrila lice rukama. Tek sada, u tišini, dozvolila je sebi da zaplače.
Artem je vratio se posle tri dana. Pozvonio je na vrata, iako je imao ključeve.
Katja je otvorila i ustupila mu put. Izgledao je izmučen, sa tamnim kolutovima ispod očiju.
„Deca su kod kuće?“ pitao je.
„Ne. Arsenije je kod prijatelja, Bellu je mama uzela za vikend.“
„Dobro,“ klimnuo je Artem. „Moramo da razgovaramo.“
Oni su otišli u kuhinju — neutralnu teritoriju. Ne spavaća soba, gde je prevara bila previše prisutna. Ne dnevna soba, gde su srećne porodične večeri sada delovale lažno.
„Sve sam razmislio,“ počeo je Artem, kada su sela za sto. „Ono što se dogodilo — užasna greška. Kajaću se i molim te za oproštaj.“
Katja je ćutala, gledajući ga. Da li je iskren? Ili se samo boji da izgubi komfor — dom, porodicu, stabilnost?
„Zašto si to uradio?“ pitala je.
Artem je uzdahnuo:
„Ni sam ne znam. Nostalgija. Slab trenutak. Alja mi se uvek svidela u školi, ali tada mi nije obraćala pažnju.“
„A sada, kada si postao uspešan menadžer, a ne aknasti tinejdžer, odlučio si da se osvetiš?“ gorko je pitala Katja.
„Ne, nije to. Samo… sve je došlo odjednom. Posao, problemi, rutina. A ona — vesela, bezbrižna, divi se meni.“
Kako je sve jednostavno, pomislila je Katja. Supruga je umorna, deca traže pažnju, a tu je — lagani flert bez obaveza.
„Znala je da si oženjen?“
„Naravno,“ Artem je pomeriorame. „Ali to je samo… prošlost. Ništa više.“
„A šta ako sam prošlost?“ pitala je tiho Katja.
„Nikada te nisam smatrao prošlošću,“ odgovorio je. „Ali verovatno sam te zapostavio. Mislim da sam se promenio.“
Katja ga je gledala, bez reči. Razmišljała je: da li će mu oprostiti? Može li?
Artem je pogledao u nju, pomislivši isto.
