— Trudnoća u petoj ili šestoj nedelji — rekla je doktorka, odložila instrumente na tacnu i skinula gumene rukavice. — Hoćete li zadržati bebu?
Vera je ćutala. Četrdeset dve godine, četvrto dete koje uopšte nije želela. Novca je bilo malo, jedva su sastavljali kraj s krajem. Starija deca su još išla u školu, najmlađa je tek trebalo da krene, trebalo joj je kupiti haljinicu, bluzu, novi ranac, a da ne govorimo o sveskama i knjigama… A onda ovakav “poklon”!
„Razgovaraću s mužem – odlučila je – da vidim šta će on reći.”
– Bila sam kod lekara – rekla je Vera za večerom. – Da, trudna sam. Šesta nedelja.
Muž je prestao da žvaće, spustio viljušku.
– Pa, rodi. Biće dobro: dva dečaka i dve devojčice. Komplet.
„Komplet! A od čega ćemo živeti?”
Ispričala mu je o starijoj deci, o najmlađoj kojoj treba još toliko toga, i još više se uverila da bi roditi u takvoj situaciji, u tim godinama, bilo pravo ludilo.
— Uradiću analize za abortus.
Kada su svi nalazi bili gotovi, Vera je izgubila volju. Bilo joj je žao malog čoveka koji je rastao u njenom stomaku. Verovatno je devojčica… bela, lepa, nestašna.
Do ginekološke ordinacije Vera je išla tramvajem, u gužvi i gurkanju. Nije sišla na stanici, nego je ispala. Tada joj je s ramena skliznuo kaiš, i ona u početku nije shvatila odakle se pojavio. A onda je povikala: taj kaiš je bio od tašne. Lopovi su ga jednostavno odsekli i ukrali tašnu, zajedno sa svim novcem i rezultatima analiza.
Veri nije preostalo ništa drugo nego da se vrati kući. Neke analize je morala da ponovi, neke je uspela da povrati.
Drugi put, kada je izlazila iz autobusa, Vera je pala i povredila nogu.
„Ako krenem i treći put, slomiću vrat” – pomislila je sa praznovernim strahom. I odlučila: dete ostaje. I smirila se.
Trudnoća je prolazila dobro, Vera je već znala da nosi devojčicu. I onda, na drugom ultrazvuku — šok: lekar je posumnjao na Daunov sindrom kod ploda.
„Morate uraditi analizu plodove vode – amniocentezu” – rekla je lekarka ispisujući uput. „Moram vas upozoriti: procedura je rizična za plod, može izazvati pobačaj i infekciju.”
Vera je razmislila i pristala na analizu.
Na zakazan dan stigla je s mužem u ginekološku ordinaciju. Muž je ostao da čeka u hodniku, a Vera je ušla u ordinaciju na drhtavim nogama. Doktorka je počela da osluškuje otkucaje srca ploda, a ono je kucalo jako brzo.
– Sačekaćemo – odlučila je doktorka. – Daćemo magnezijum.
Dali su joj magnezijum i poslali Veru u hodnik da se smiri.
Prošlo je neko vreme, pozvali su je nazad. Srce ploda se smirilo, ali se sada beba okrenula leđima. U tom položaju se analiza ne radi.
„Sačekaćemo” – ponovo je rekla doktorka – „možda se okrene licem napred.”
Treći put je sve bilo u redu: plod se okrenuo licem napred, otkucaji srca su se stabilizovali.
Veri su pripremili stomak za zahvat.
Bilo je toplo, pa je prozor bio širom otvoren da bi napravio mali promaju. Medicinska sestra je uzela tacnu s instrumentima, i u tom trenutku kroz prozor je uletela golubica. Uplašena ptica je počela da leti po ordinaciji, udarajući u ljude. Sestra je od straha ispustila tacnu, a instrumenti su se rasuli po podu.
Veru su ponovo poslali u hodnik da sačeka dok izbace golubicu i pripreme nove sterilne instrumente.
– Šta je ta buka? – zabrinuto je upitao muž.
— Uletela je golubica i napravila haos.
— Vera, to nije slučajno.
Hajde da idemo kući.
I otišli su.
U zakazano vreme Vera je rodila devojčicu.
Sada ima deset godina.
Plavokosa je, lepa i nestašna.
