Svako jutro za Ani je počelo isto. Telefon ju je šokirao “tr-r-RRR”, zatvarajući oči, posegnuvši za dugmetom za odlaganje. Zatim sam ostao tamo pet minuta ubeđujući sebe da će to definitivno biti dobar dan. Kafa se kuvala na šporetu, uvek bežeći, a devojka je u žurbi zgrabila debelu odeću, navukla čizme, podigla torbu i istrčala.
Zaustavljanje je znao kao stražnju stranu ruke. I dalje ista lica: žena sa torbom za vezanje, momak sa slušalicama, dvoje školske dece koja uvek vuku kapuljače jedno za drugo. Svaki dan je bio kao kopija. Čak je i autobus stigao tačno u 8: 05.
Ali tog dana nešto nije bilo u redu.
Pored klupe je stajao dečak. Deset godina, ne više. Mali, slab, sa kutijom u rukama. Bio je prekriven urednim kuhinjskim peškirom, kao da je tamo nešto veoma važno. U blizini, tačno na Zemlji, bila je kartonska kutija sa natpisom: “domaće pite – 50 rubalja.”
Ania se smrznula na sekundu. Obično mu takve sitnice nisu privukle pažnju. Ali onda … bilo je nešto o ovom dečaku.
“Vau”, promrmljala je sebi dok se približavala.
Izgledao je ukočeno uprkos tome što je nosio dugački kaput i pletenu kapu. Rukavice na rukama bile su toliko velike da su prsti jedva stršili. Ali bilo je nešto posebno u njegovim bistrim, pomalo stidljivim očima.
Anja se nagnula da pregleda natpis.
– Pite, kažeš?”Šta je to?”pitala je, naginjući glavu u stranu.
Dečak je malo spustio oči, ali klimnuo glavom:
– Da. Domaći. Sa kupusom i krompirom.
Glas mu je bio suptilan, ali samouveren. Ovo očigledno nije prvi put da to objašnjavaju.
Posegnula je u džep kaputa, pronašla račun i predala joj ga.
– Hajde da to uradimo sami.
Brzo je umotala jednu od pita u kesu i pružila je Ani. Dodao, nasmejan.
Anja je uzela tortu u ruke, još uvek je bila topla i zagrejala dlanove koji su bili bez rukavica. Mirisalo je … stvarno. Krompir, prženi luk, isti domaći obrok koji godinama nije jeo.
Kada se autobus konačno zaustavio, Anja je zauzela svoje mesto pored prozora. Ali dečakove misli su je proganjale. Ko je on? Zašto stoji sam tamo? Gde su njegovi roditelji?
Pita je bila u njenim rukama. Anja ga je otkopčala i ugrizla.
“Vau, ukusno je”, promrmljala je, umalo bacajući mrvice na kaput.
Ali ukus joj nije bio najvažniji. Glava mi je bila puna pitanja. Želeo je da zna više.
“Sutra ću je ponovo kupiti”, pomislila je. I jutros je bio početak nečeg novog.
Sledećeg dana, Anja ga je ponovo videla. Isto mesto, ista kutija ispod peškira, pa čak i izgleda da je ista stara odeća. Stajao je malo bočno prema vetru, skrivajući lice u obrnutom ovratniku.
Prišao je ispravljajući šal.
– Pa, kako ide sa pitama? Pitala je, smešeći se.
U početku je dečak bio zbunjen, kao da nije očekivao da će ponovo doći. Ali onda je izbio osmeh toliko iskren da se činilo da se oseća malo toplije uprkos hladnom jutarnjem vetru.
– Dobro! Juče smo prodali skoro sve”, rekao je, osećajući se pomalo samosvesno.
Anja je izvadila novčanik dok je polako pregledavala račune.
“Danas ćemo imati dva”, rekla je.
Dečak je vešto umotao pite u salvete i pružio mu ih.
– Hvala. “rekao je, lagano naginjući glavu.”
Anja nije žurila da ode. Sedeo je još neko vreme gledajući dečaka. Nisam mogao da shvatim da li zaista nije hladno ili ako je samo korišćeno za.
– Slušaj, za šta prodaješ pite? Da li vas roditelji prisiljavaju?
Pokušao je da pitanje učini nenametljivim, ali dečak se malo naprezao, kao da nije znao da li da odgovori. Zatim odmahuje glavom.
“Ne, uradiću to”, rekao je, gledajući svoje cipele.
“Sama po sebi?”Pitala je Ania, osećajući da u njoj izbija interesovanje.
Dečak je podigao glavu i odlučno dodao:
– Želim da kupim mami Božićni poklon.
Ania blago podiže obrve.
“Stvarno?”Kakav poklon?
Na trenutak je oklevao, kao da je izabrao svoje reči.
“Kaput.”Dugo je to želela. Ima vrlo staru, već hladnu”, konačno je rekao, stisnuvši rukavice u pesnice.
Činilo se da su te reči nešto zakačene u Aniinu glavu. Zamišljala je ovu majku, ženu koja je verovatno sve vreme bila zauzeta poslom, trudeći se za svog sina, ali teško kupujući nešto posebno za sebe. Setio sam se i sebe kao dete.
U to vreme je takođe želela da pokloni mami poklon. Cijelo ljeto sam štedio novac pomažući komšiji u vrtu, ali to još uvijek nije bilo dovoljno. Na kraju sam kupio jeftin privezak za ključeve, a onda se mama nasmešila i rekla da je to najlepši poklon u njenom životu.
“Bravo”, tiho je rekla Anja dok je gledala kako se dečak smeši.
Ponovo se nasmešio, ali ovaj put mu je pogled bio pomalo posramljen.
Hvala vam, promrmljao je dok je skidao oči.
Te reči, jednostavne i iskrene, naterale su je da drugačije pogleda dečaka. Nije samo želeo da zaradi novac. Želeo je da učini nešto stvarno i važno za svoju majku.
Klimnuo je glavom, uzeo pite i krenuo u autobus. Ali čak i sedeći na svom uobičajenom mestu pored prozora, nije mogla prestati da razmišlja o njegovim rečima.
Anja je pokušala da se fokusira na posao, ali njene misli su se stalno vraćale dečaku na autobuskoj stanici. Zamišljala ga je sa kutijom u rukama, smrznutim obrazima, ali sa toliko upornosti u očima.
Kolege u kancelariji raspravljale su o tromesečnom izveštaju. Neko se žalio da se Ekcel ponovo srušio, neko je mrmljao o slomljenoj mašini za kafu. A Anja je ćutala, vraćajući istu misao u glavu: “kako mogu da pomognem ovom detetu?»
Pokušao je da razgovara nekoliko puta, ali je stao. “Pa, šta da kažem sada? Pomisliće da sam čudan.”
Međutim, tokom pauze za ručak, na kraju je odlučila.
“Momci, slušajte”, počela je ustajući sa stola.
Nekoliko ljudi se vratilo da je pogleda, a neko je još uvek pomerio telefon.
– Na autobuskoj stanici, gde čekam autobus, dečak prodaje pite. Domaći. Štedi da mami kupi zimski kaput.
Soba je bila tiha. Čak su i najglasnije kolege odvratile pažnju od svojih ekrana.
“Šta ako?”Pitao je Paša, programer iz sledećeg odeljenja, gurajući svoj laptop.
“Mislio sam… ionako često uzimamo peciva iz prodavnice.”Možda ćemo mu naručiti? Ukusno je za nas i dobro je za njega”, uzbuđeno je, ali samouvereno rekla Anja.
Mnogi su promenili stavove.
– Pite su ukusne? Pitala je Olja, koja je sedela nasuprot i okretala olovku u prstima.
– Puno! Pokušao sam. Sa kupusom i krompirom. Sve je sveže”, nasmešila se Anja, sećajući se kako je i sama jela ovu pitu ujutro.
Bilo je tiho nekoliko sekundi. Anja se već pripremala da odbije, ali je iznenada čula:
– Znaš, to je dobra ideja. – Maša, koja obično nije pokazivala mnogo entuzijazma. – Uvek kupujemo lepinje u pekari. Zašto ne pomoći detetu?
Neko ju je podigao.:
– Pa, da, moraš da se osloniš. Ionako jedemo istu stvar.
“Hajde da naručimo”, odjednom je rekao čak i Paša.
Kao da je planina podignuta sa Aninih ramena.
“Onda ću mu reći da sutra donese dvadeset pita.”Deset sa kupusom i krompirom.
“Dvadeset?”! – Neko je bio iznenađen.
“Da”, potvrdila je Anja. – U našoj kancelariji ima puno gladnih ljudi.
Kolege su se smejale, a napetost koju je Anja osećala na početku je nestala.
Sledećeg dana je dečaku dao naređenje.
“Jesi li Ozbiljan?”Dvadeset pita? Oči su mu se proširile.
– Da, ” anja se nije mogla nasmejati. “Hoćeš li to doneti sutra?”
Klimnuo je glavom.
“Uzeću to!”Neophodno.
Ania je bila dirnuta njegovom odlučnošću. Video je dečaka kako zagrli kutiju za sebe kao zahvalnost. I u tom trenutku sam shvatio da mali gestovi mogu doneti veliku sreću.
Nakon nekoliko nedelja, Anja je sve više primećivala kako se dečak menja. U početku je bio tih, gotovo neprimetan, kao da se plašio da privuče previše pažnje. Ali sada je samouvereno sedeo na autobuskoj stanici, visoko podižući glavu, a ponekad je čak i prvi govorio.:
– Dobro jutro. Pita od kelja ili pita od krompira danas?
Svako njegovo “Hvala” zvučalo je tako iskreno da Ania nije mogla a da se ne nasmeši.
Njene kolege su već obožavale ovo pečenje. Svađali su se ko će prvi stati u red za sveže pite, a jednog dana svetlost iz računovodstva donela je čitav poslužavnik pita do trpezarijskog stola i uzviknula:
– Nije li to najbolje što nam se dogodilo u decembru?
Smeh u kancelariji ublažio je užurbanost posla, a Anja je osetila tihi ponos. Znao je da ljude ne uključuje samo u naručivanje.
Ali jednog dana, samo nekoliko dana pre Božića, dečak je nestao. Autobuska stanica je bila prazna, osim vetra koji je usput duvao sitnim snegom. Anja je pregledala poznato mesto, ali nije videla ni kutiju ni znak.
Čudno, pomislila je, pokušavajući da pronađe objašnjenje.
Sledećeg jutra je isto. I dan kasnije, nije se pojavio.
Njene kolege su takođe primetile odsustvo.:
“Gde je naš mali pekar?”Igor je bio iznenađen u njoj.
“Možda je bolestan?”Ponudio svetla gledajući kroz prozor kancelarije.
Anja je pokušala da se smiri. Možda je dečak samo odlučio da napravi pauzu. Ili smo prikupili dovoljno novca.
Na Badnjak, kada se vratio kući, iznenada ga je video. Na istoj autobuskoj stanici u kojoj je sedeo svakog jutra, sada je profilisana poznata figura. Ali ovaj put, umesto kutije, držao je paket–veliki, dobro građen, sa komadom tkanine okrenutim ka spolja.
Anja je usporila tempo gledajući ga. izgledao je srećno, kao da drži ceo svet.
“Pa?”Jeste li to uradili? “Šta je to?”pitala je, približavajući se.
Dečak se vratio i odmah zablistao poput božićnog venca.
– da! Kupio sam ga! Odgovorio je sa takvim oduševljenjem da Ania nije mogla a da se ne smeje.
– A šta si uzeo?
– Kaput! Toplo, dugo. Ona o kojoj je moja majka oduvek sanjala.
Ponosno je otvorio torbu, otkrivajući ivicu tkanine-tamnoplavu sa mekim sjajem.
“Vau, to je sjajno”, rekla je Anja, osećajući kako joj se toplota širi po grudima. “Biće oduševljena.”
Dečak je Veselo klimnuo glavom.
“Toliko dugo sam sanjao o tome. Želeo sam da dam mami poklon kako bi se konačno osećala kao da joj je stalo.
Te reči su probile anu kao da ju je udarila pravo u srce. Znao je koliko je snage i strpljenja potrebno ovom detetu da postigne svoj cilj.
“Dobro vam ide”, rekla je polako, lagano ga tapšući po ramenu.
Nasmešio se kao da je dobio važno odobrenje, zahvalio mu se i otrčao kući bez osvrtanja.
Anja je ostala još nekoliko minuta, brinući se o njemu. unutra se sve okrenulo naopako. Pomislio je koliko znači napraviti jednu malu stvar, kupiti tortu. Kako je lako podržati osobu koja daje sve od sebe.
Sledećeg dana, posle praznika, Anja, drhteći umotana u šal, ponovo je prešla prag kancelarije. Svi su izgledali malo drugačije. Lica kolega blistala su posebnom prazničnom toplinom. Neko je raspakovao poklone donete od prijatelja, neko je govorio o porodičnim praznicima.
Anja je skinula kaput, stavila šolju ispod aparata za kafu i tek sedela za svojim stolom kada joj je prišla Svetlka iz sledećeg odeljenja.
“Anja, hvala”, rekla je dok je sedela na ivici stola.
“Za šta?”Ania podiže pogled sa računara.
Za šta? Inspirisali ste nas sve.
“Hajde”, reče Anja zbunjeno. – Kako mogu da vas inspirišem?
“Tvoja pita!”Svetlo podiže obrve kao da je očigledno. – Odlučio sam da naručim peciva za komšije. Nedavno su dobili dete i jasno je da im sada nije lako. I znate koliko su bili srećni? Skoro sam prolio suze kad su me zagrlili.
Anja se nasmešila.
“To nisam ja, to je on.
“Ko je on?”
“Ovaj dečak. Na autobuskoj stanici. To je njegova priča”, odgovorila je Anja, zamišljeno vrteći olovku u rukama.
Svetlka je na trenutak utihnula, ali onda je ustala i udarila je po ramenu.:
– Ne, Anja, to si ti. Bez tebe ne bismo ni znali da je tamo.
Otišla je, ostavljajući Anu samu sa svojim mislima.
