— Odi. Više mi nisi potrebna. Ženim se za Katu, jer ćemo imati dete — rekao je Evgenij Nasti kada se vratila kući ranije nego što je planirano. Šefica ju je pustila jer je primetila da je Nastja bleda i izgleda loše.
Anastasija se vraćala kući, nadajući se da će što pre leći. Ali umesto da se odmori i povrati snagu, zatekla je nepoznatu ženu u zagrljaju svog muža. Reči Evgenija bile su udarac i potpuno su dotukle jadnu Nastju. Pozlilo joj je.
Došla je sebi tek u bolničkoj sobi.
— Ćerko! — pored nje je sedela majka, Valentina Petrovna. Bila je jako uznemirena stanjem Nastje. A Evgenij čak nije ni pošao s njom. Ostao je sa svojom novom ljubavi, tiho spakovao ženine stvari i izbacio ih pred vrata.
Nastja je bila slomljena. Nije razumela zašto je muž tako postupio. Vest da će njen muž dobiti dete nije bila samo užasna — ona je značila da je problem bio u njoj, u samoj Anastasiji. Tokom nekoliko godina braka, Nastja nije uspela da zatrudni. A posle razvoda bi morala da živi sa žigom usamljene razvedene žene… Nastja je zaplakala, a majka ju je tešila koliko je mogla.
A već sledećeg dana, kada je bio redovni lekarski pregled, prišao joj je doktor i, osmehujući se, rekao:
— Čestitam, Nastja, očekujete dete.
Mislila je da se šali. Anastasija je počela histerično da se smeje, a onda je briznula u plač.
— Znam, vest je iznenađujuća, ali morate se smiriti — lekar ju je potapšao po ramenu.
— Šta da radim sad?!
— Radujte se.
— Čemu? Mislila sam da ne mogu da imam decu — Nastja nije znala šta da radi.
— Upravo zato, radujte se.
— Ali ovo dete nikome nije potrebno!
— Hvala, doktore — umešala se Valentina Petrovna. — Ja ću pričati s njom.
Posle dugog ubeđivanja, Nastja je ipak odlučila da zadrži dete. Ali, koliko god je majka nagovarala, nije htela da javi bivšem mužu da će postati otac. Takvog oca za svoje dete Nastja nije želela.
Valentina Petrovna, koja je odavno sanjala da postane baka, obećala je pomoć, ali ju je brinulo šta će svet reći.
— Nije red da sama podižeš dete — govorila je. A pošto Nastja nikako nije htela da se vrati Evgeniju, Valentina Petrovna je rešila da je uda po svaku cenu. „Makar za bilo koga“.
Valentina Petrovna je radila kao bife radnica u fabrici. Za takve žene kažu: zna sve o svima. Počela je da traži muža za Anastasiju.
Konstantina je zapazila odavno. Bio je razveden, nije imao dece, radio je kao zavarivač. Valentina je odlučila da bi on sasvim odgovarao za muža njenoj Nasti. Zato, kada je došao po piroške za vreme pauze za ručak, Valentina Petrovna je izvadila domaće piroške iz torbe i nije mu naplatila.
— Posluži se.
— Ukusno! Da li ste vi ovo pravili? — iznenadio se Kostja.
— Moja ćerka, prava umetnica! — počela je da hvali Valentina Petrovna. Malo je preuveličala, ali za sreću ćerke uradila bi i mnogo više.
Kostja je slasno jeo piroške i slušao bufetdžijku, a Valentina Petrovna je „mamila“ svoju metu, i već za nedelju dana Konstantin je rekao:
— Valentina Petrovna, ja na daljinu volim vašu ćerku! Za ovakve piroške može se i oženiti.
— Pa što da voliš na daljinu? Dođi u goste, upoznaj je lično.
Konstantin je došao već te večeri. Nastja se obukla u lepu haljinu, sredila kosu… i razočarala se u prosce. Uopšte joj nije bio po ukusu.
A Kostji je sve odgovaralo. Počeo je da dolazi na ručak kod Naste kući, i bio je spreman da se preseli kod gostoljubive tašte sa svim svojim stvarima.
— Nema tu šta da biraš! Uzmi ga dok je „vruć“! — navaljivala je majka. — On bi se oženio tobom i sutra!
— Ali meni se tvoj Kostja uopšte ne sviđa… — bunila se Nastja.
— Stomak će da ti poraste, nikome nećeš biti potrebna! A sada imamo šansu da sve nameštimo tako da ništa ne posumnja! A najvažnije — sačuvaćemo čast pred svetom! — potresla ju je majka. Valentina Petrovna je shvatala da će joj ćerka uskoro postati teret, a Konstantin bi rešio sve njihove probleme.
