— Večeras ćeš kod roditelja da sediš? — pitao je muž kao da se ništa nije dogodilo. — Treba osloboditi stan.
Sveta se nasmešila i klimnula glavom.
Druga žena na njenom mestu bi napravila scenu ili bar pitala zašto mu treba stan baš te večeri.
Ali kod Svete i Igora je bila godišnjica braka i ona je mislila da planira da joj napravi iznenađenje. Zato je lako pristala.
Na poslu je podelila svoju radost sa prijateljicom.
— Šta ćeš večeras raditi? Možda da odemo u neki kafić? — pitala je Sveta.
— Vau, pušta te muž? Obično se žuriš kući.
— On mi danas sprema iznenađenje, tražio je da dođem kući posle deset sati.
— Jesi sigurna? Nisam primetila da ti je romantičan.
— Naravno da sam sigurna. Zašto bih me inače terao iz kuće cele večeri?
— Da li da ti kažem šta zapravo mislim ili blažu verziju? — prijateljica nije htela da povredi Svetu.
Ali ponekad je Sveta bila previše poverljiva i dozvoljavala je snaji i mužu da je drže za nos.
— Zašto bih išta pričala? Igor je bio u pravu, samo mi zavidiš! Zavidna si na našu sreću…
— Kad je to rekao? — nije mogla da izdrži prijateljica. Uvek je bila na Svetinoj strani i trudila se da je razuveri. — Nije li bilo kad je došao kući mrzovoljan i doveo te do suza?
Ili možda kad te snaja izbaci napolje jer si zaboravila da ona ne jede slatkiše i donela veliki kolač?
— Kakva razlika — odbrusila je Sveta. — Ti zavidiš, i to je činjenica. Čak i sada, umesto da se raduješ sa mnom, samo mi kvariš raspoloženje.
— Ići ću kod roditelja, da znaš, čak ne bih ni rekla.
— Ma daj — odgovorila je prijateljica.
Sveta je ceo dan bila kao na iglama, jedva je čekala da vidi iznenađenje i dugo očekivani poklon. Bila je sigurna da joj je Igor spremio baš to. Jer za šta bi inače sve ovo?
— Verovatno će da naduva balone, upaliće sveće… — zamišljala je sa snom u očima.
Posle posla Svetlana je krenula kod roditelja. Pri prilasku kući začula je viku iz otvorenog prozora — mama i tata su se opet svađali.
Razlog je poznat — tata je verovatno opet potrošio celu platu — pomislila je i odlučila da ne ulazi. Nije želela da joj pokvare raspoloženje.
„Sediću ispod prozora, neće me ni primetiti“ — odlučila je i krenula nazad kući.
Svetlana je stigla do svog ulaza, sela na klupu sa koje se dobro video njihov prozor i počela da čeka.
Vreme je bilo tmurno, brzo se smračilo. U prozorima su se upalila svetla i žena je sa zanimanjem gledala svoj prozor, maštajući šta to zanimljivo može da je čeka.
U prozoru se pojavila ženska figura… lepe linije, duga kosa…
Svetlana je skočila. Bila je spremna da trpi svašta, ali ne i prevaru.
Posle minut-dva, žena je uletela u svoj stan, otrčala u sobu… uhvatila „upadnicu“ za kosu i iskriknula iz sve snage.
Još sekunda.
Neki muškarac je uhvatio Svetu i pokušao da je odvuče, ali se ona opirala i nastavila da viče.
Koliko je vremena prošlo dok je Svetlana shvatila šta se dešava — nije znala.
Ali za to vreme je uspela da baci cipele „upadnice“ kroz prozor, pocepala haljinu koja je bila na podu i udarila nepoznatog muškarca.
Prvom je pala u sebe kad je ugledala lice „upadnice“ — bila je to njena svekrva.
— Valerija Viktorovna? — glas joj je bio tih, čak uplašen. — A šta vi ovde radite?
Nepoznati muškarac je već navlačio odeću i brzo se kretao ka izlazu.
— A ti šta ovde radiš? — viknula je svekrva. — Sve si pokvarila! Kako si se usudila?!
— Valerija Viktorovna, ovo je naš stan, šta vi tražite ovde?
— Nije jasno? — zarežala je svekrva dok je navlačila ogrtač i skupljala kosu u punđu.
— Nije jasno… Izvinite što sam vas tako… — Svetlana je dotakla pramen kose svekrve.
— Ne izvinjavam se! — vrisnula je i zatvorila se u kupatilo.
Svetlana je sela na stolicu u kuhinji. Misli su joj se pomešale. Igor nije spremio iznenađenje, stan je bila potrebna njegovoj majci.
Ali zašto joj ništa nije rekao? I gde je on?
Izvadila je telefon i pozvala muža — samo su se čuli dugi tonovi.
Svekrva je izašla iz kupatila.
— Sve ćeš sama da očistiš — rekla je — I sledeći put operi ovaj svoj ogrtač, neprijatno je stavljati prljav.
A haljinu zadrži, zašij, biće ti potrebna kad te Igor izbaci.
Svetlana nije odgovorila, bilo joj je jako teško. Muž je zaboravio godišnjicu, a to je bio jedini problem koji ju je brinuo.
Pozvala je prijateljicu, onu sa kojom se poslepodne posvađala.
— Lenčik, zdravo. Izvini što sam te danas…
— Nije te ipak čestitao? — uzdahnula je. — Nisam iznenađena. Dođi, ispričaj.
Sat kasnije Svetlana je sedela u kuhinji kod prijateljice i plakala, pričajući svoju priču.
Lena se kotrljala od smeha po podu.
— Zar svekrva nije mogla da dovede nju kod sebe?
— Kod nje je muž, kako bi dovela — tek tada je Svetlana shvatila.
— Slušaj, ovo ti je izlaz iz situacije. Kažeš da Igor sluša samo mamu, zar ne?
— Pa da.
— Pa onda preko mame dobij svog voljenog i poslušnog muža. I neka se i ona nervira. Mada, iskreno, bolje je da ga ostaviš.
— Kako da ga ostavim? Tri godine smo zajedno.
— Pa onda pričaj sa svekrvom, uplaši je da ćeš sve reći mužu. Izvadi telefon, sad ćemo srediti.
Svetlana je izvukla telefon, a Lena je brzo napisala poruku svekrvi. Svekrva je već za minut pozvala.
— Nisam mislila da si takva… — gunđala je. — Reci šta hoćeš, ne oklevaj, da Gena ne dođe s posla uskoro.
Svetlana je brzo rekla da hoće poklon za godišnjicu.
Svekrva je dugo mumlala, ali se složila. Nije imala izbora, muž je potpuno izdržavao Valeriju i često pomagao Igoru.
A da je saznao istinu, finansiranje bi prestalo, barem to, a možda bi oduzeo i stan Igoru i izbacio Valeriju.
— Brzo po poklon i kući! — vrištala je majka na Igora.
— Šta po poklon, mama? Nekad i ne mogu da gledam u nju!
— Ali tvom ocu trebaju unuci, zato se potrudi da tvoja ćuti i što više joj se smeši.
— Mama, ja sam hteo da se razvedem, sa Lizom…
— Zaboravi Lizu! Tvoja Sveta sve zna i ako kaže ocu, nema nas!
Molila te je da je ne bude do deset sati, ali nisi je uspeo izbaciti, sada rešavaj problem!
— Treba dokazati da nije izmislila.
— Imaće haljinu kao dokaz. Ako Gena posumnja, pronaći će još dokaza.
— Mama, ti si rekla da ona nije našeg sveta…
— Rekla sam ti sve!
Svetlana se vratila kući, a tamo Igor sa cvećem i poklonom. Ženi je bilo lepo, ali ostao je gorak osećaj.
Sledećeg dana na poslu je pričala:
— Da, poklon i cveće su bili, ali ispada da sam ga ja naterala, razumeš?
— Razumem, ali te nije ti naterala, nego svekrva.
— Juče mi je davao komplimente i smešio se, ali bilo mi je odvratno.
— Ma draga, nikad ti nije ugodno. Sad kad imaš priliku, uživaj.
Sveta je poslušala savet prijateljice. Sad ju je Igor odvozio sa posla, išao s njom u kupovinu, nosio teške kese. Ponekad je i kuvao. Kao da su ga zamenili. Čak ni posle venčanja nije bio ovako pažljiv.
Sa svekrvom se više nije viđala, ona je izbegavala kontakt. Ipak, Svetlana je primećivala da majka muža dolazi kad je nema — ogrtač mlade domaćice ponekad je ležao nehajno na krevetu.
„Evo ti kazne! Kao da nema svoje odeće. Mogla je da donese svoje stvari, čemu sad stid…“ mrštio se Svetlana i odlazila je da spava u dnevnu sobu.
U njihovom stanu nije želela da bude, a sa svekrvima da se viđa — još manje. Odlučila je da razgovara s Igorom.
— Reci majci da prestane s tim. Meni je neprijatno.
— Ti joj reci — rekao je hladno. — Majka mi daje novac da se ne mešam u njen život. Nije joj po volji da luta po hotelima.
— Pričaj sa tatom, zar ti nije žao?
— Hoćeš da prestanu da daju pare? Ako tata sazna istinu, izbacuju nas iz stana, moj biznis će propasti.
Tata neće sažaliti ni mene ni majku.
A tebi je žao?
I ne očekuj da me menjaš.
I ja volim mamu.
Nisam ja taj koji je napravio sranje, nego ti.
Nisam hteo ni da te vodim u roditelje, ali mama me terala.
Tako su se posvađali i svaki je otišao na svoju stranu, ali su se sledećeg dana ujutru opet sreli kao da se ništa nije dogodilo.
Svetlana je shvatila — nikad neće biti sretan jer će uvek biti uvek na maminom putu i izboru.
I nije želela da joj on bira gde će biti i s kim.
Zato je odlučila da se vrati roditeljima na neko vreme, dok ne smisli sledeći korak.
