– Ko je ponovo trčao u trpezariju i ukrao veknu hleba? otvorivši vrata u dečiju sobu, Lidija Fedorovna je bila vospitanica.
– Ne ja! vrisnuo je jedan od momaka. Pokupili su ga drugi. Saša je to takođe rekao, ali njegov odgovor je izgledao neprirodno.
– Znači, jesi li to ti? uhvativši ga za šivorot, Lidija Fedorovna je vikala.
Ova vaspitačica se plašila sve dece. Njen lik je bio veoma težak. Nije mogla da podnese da se nešto dešava iza njenih leđa, a kasnije je to saznala. Danas Saša jednostavno nema sreće. Dečak je vukao hleb, jer ne za sebe. Podelio ga je i sa drugom decom. Međutim, niko od njih nije želeo da bude pod večno lošim raspoloženjem Lidije Fedorovne. Saša je morala da se odrekne svih dečaka. Stavljen je u ćošak ceo dan.
Sledećeg dana, vospitanicu je zamenila mirnija i ljubaznija Marija Igorevna. S njom se Saša nije osećao poniženo i uvređeno. Nije se čak ni zaklela ako su deca iz trpezarije uzimala hranu koja im nije bila stavljena. Znao sam da svako dete treba da raste, a jesti za to je od vitalnog značaja. Bilo je zanimljivo i sa Marijom Igorevnom. Znala je kako da okupira decu kako im ne bi bilo dosadno.
Kada je došlo do dežurstva zle vospitanice, Saša je pobegao iz priюta.
Ovaj put je jedanaestogodišnji dečak ponovo otišao kroz svoj tajni potez, za koji je samo on znao. Čak ni stražar ujak Vadim nije znao za njega. Odgurnuvši nekoliko dasaka, Saša se polako popeo preko ograde i oslobodio se.
U dvorištu je stajala kasna jesen. Lišće je odavno opalo, a sneg još nije pao. Priroda je izgledala sumorno. Ptice su se sakrile u toploti. Po parku je bio mali dečak u neotvorenoj jakni. Saša se radovao ovoj neobičnoj usamljenosti, predstavljajući se kao odrasla osoba. Dugo je želeo da odraste i ode u njihove zidove dečijeg doma, gde je morao da trpi stroga pravila. Šetajući između drveća, dečak je uživao u zvuku šuštavih listova i slušao je viku vrana, koji su mu prolazili iznad glave. Sunce je zatvorilo mrštene oblake. Prolaznici su povremeno koračali asfaltiranim stazama, lupajući pogled prema dole. Saša je uspeo da razmotri sve. “Verovatno imaju svoje domove i decu… zašto bih im trebao?”tugovao je za sobom. Odjednom mu je jedan stranac pružio mali paket.
– Drži. To je za tebe”, rekao je čovek.
– Ja? Šta je to?
– Kolačići. Vidim da ovde često lutate sami. Gde su tvoji rođaci? pitao je stranac.
Saša je odlučio da ne kaže odakle je, pa je povukao u suprotnu stranu parka, držeći hotel.
Dečak je trčao još nekoliko metara i primetio nekog starijeg čoveka na klupi. On je sedeo sa bradom na dlanu obe ruke i razmišljao o nečemu.
– Zdravo! – pozdravio se dete, prišao starcu. Saša je primetio njegov tužan izgled. Nekako mu je postalo jako žao dede.
Dečak je sedeo pored njega na klupi i počeo je da jede kolačiće.
– Mogu li bar malo? – neočekivano je pitao čovek, ispruživši ruku do Sašinog hotela.
– Naravno da možete! Mi u sirotištu uvek delimo jedni sa drugima – gurnuvši slatkoću u dlan starca, odgovori dete. Ovde se osekao. Uostalom, odlučio je da nikome ne kaže da je iz sirotišta i nehotice je progovorio!
– Znači, ti si begunac? – zaključio je sagovornik. – A ja sedim ovde i nemam pojma odakle sam došao… Hodao sam, hodao i zaboravio… to smo mi stari ljudi.
Saša je preveo duh. Koliko je dobro što se Deda više nije prikrao njemu!
-Šta, uopšte-ne sećate se ničega? – dete je zavolelo, a starac je tužno klimnuo glavom.
– Nevolja sa mnom … nevolja. Niko ne zna kada će takva tuga doći s njim… ljudi ne mogu predvidjeti svoju budućnost, a svaka osoba ima istu stvar-to je starost…
Saša je zalupio trepavicama, pažljivo slušajući starijeg muškarca. Sada mu je bilo zaista žao! Potpuno usamljen i nikome nije potreban. On, Saša barem ima svoj krevetić, tanjir, šolju i kašiku, a ovaj deda se nije sećao ni gde živi! Da li na ovom svetu ne postoji neki dobar čovek koji bi priюtio skoro nemoćnog dedula? O tome je razmišljao, gledajući u starca.
Nemate telefon sa sobom? Možda će to pomoći”, rekao mu je dečak kao odrasla osoba.
Nakon kopanja po džepovima, čovek je izvukao stari, modni mobilni telefon i pružio ga kesici. Dete je pritisnulo taster i ekran se uključio. Neočekivano, nakon toga, nečiji broj se pojavio.
– Zovu te! radosno je izgovorio detomovec. – Hajde da odgovorimo?
Starac je klimnuo glavom.
“Mislim da će vam tamo brže nešto reći”, rekao je ponuro.
Saša je nevoljno pritisnuo zeleno dugme telefona i stavio ga na uho.
– Halo! čulo se u Lulu. – Tata, gde si nestao? Već smo vas pretraživali od sinoć!
– Zdravo. To nije tvoj tata. Prolazio sam pored dede u parku. Sada sedim pored njega”, izdahnuo je dečak.
– Adresa govori!
Saša je nazvao adresu parka. Po završetku razgovora, na brzinu se oprostio od dede i otrčao nazad u sirotište. Još nije bilo dovoljno dobiti kaznu od Lidije Fedorovne, čije je raspoloženje uvek bilo loše.
– Malec, čekaj! Sanka! vikao mu je starac, ali je dečak odlučio da se ne okrene. – Hvala na kolačićima!
Vrativši se u detdomu, dečak je otvorio vrata i zamrznuo se. Na pragu je stajala Lidija Fedorovna. Izgledala je vrlo zastrašujuće.
– Pa šta, došao? Koliko da vam kažem: ne možete sami da odete odavde! – izvukla se i, zgrabivši dete za uho, odvukla ga niz stepenice.
– Boli me! vikao je Saša. Gde me vodiš?
– Neupotrebljivo dete! nastavila je da se bori sa vaspitačicom. Malec je čuo zvuk ključa koji se okreće u bravi.
Sedi ovde, neka vrsta, bacivši malca u ugao sobe, zlobna furija je glasno rekla. – Imaćete dovoljno vremena za razmišljanje!
Saša je bio na stranama. Ovde je bilo vrlo mračno. Prigušeno svetlo odnekud odozgo jasno je dalo do znanja dečaku: nalazi se u kartzeru. Počeo je da bubnja na vratima i viče, samo što ga niko nije čuo. Zaspao je ispod vrata. Plakao i nikome nepotreban. Sanjao je. Oni i tata šetaju gradom. Otac mu nešto objašnjava, a Saša upija njegove reči poput sunđera. Pored tate je postalo tako dobro, mirno i radosno…
Do zgrade sirotišta došao je šik veliki automobil.
– Oh, ko je to za nas? – viknula je dadilja, pogledavši kroz prozor. Lidija Fedorovna, ima nekih ljudi.
Učiteljica je takođe pogledala kroz prozor i rekla:
– Sada idem da upoznam. Vidimo se: gosti su došli kod nas veoma teško.
– Zdravo! – rekla je uljudnim tonom, otvorivši vrata muškarcu i ženi.
– Došli smo kod vas. Možete li ući?
Lidija Fedorovna se protezala u neobičnom osmehu, koji je imala samo na praznike, i provela je u prostoriji gostiju.
– Voleli bismo da vidimo dečaka. Njegovo ime je Saša. Ima 11 godina. Često beži”, kratko je objasnio čovek.
– Ah, Sašu? – uzviknula je Lidija i odmah se namrštila.
-Nešto nije u redu sa njim? – uplašeno je pitao gost.
– Ne, tako je. Samo…
“Onda nas odvedite do njega”, predložio je drugi gost. – Voleli bismo da razgovaramo sa njim o jednom važnom cilju.
Vospitanica se nevoljno okrenula ka stepenicama koje su vodile na cokolni sprat.
– Hoćeš da kažeš da je Saša dole?! – čovek se iznenadio prateći Lidiju Fedorovnu.
– Da, tako su nastale okolnosti-zbunjeno je mrmljala vaspitačica.
Konačno su došli do gvozdenih vrata.
– Sve u svemu, tu je-otvorivši bravu, žena je otvorila vrata. Gosti su uzdahnuli kada su u sobi sa četiri zida videli dete koje se stisnulo u uglu.
– Saša? – čovek je razbio usta. Zatim se okrenuo Lidiji Fedorovni i rekao joj:
– Šta dozvoljavate sebi? Zašto ste zatvorili dečaka u kartzeru? Ko ti je dao takvo pravo? To nije po zakonu!
– On je sam kriv. Nije bilo ničega što bi pobeglo iz sirotišta!
– Znaš šta? Sada ćete sami pobeći iz ovog skloništa da biste sebi potražili novi posao! – gađao joj je GOST, a zatim se obratio detetu:
– Saša, došli smo po tebe.
– Za mnom? – dečak je rekao nesigurno.
“Ne bojiš se nas”, uzevši njegovu ruku, nastavio je čovek. – Idemo gore. Objasniću ti sve.
Saša je kasnije saznao da njegov neočekivani Spasitelj i njegova žena nemaju dece, i oni su došli u dom za decu upravo za njim.
– Hvala Vam što ste nahranili dedu u parku! To je moj otac”, zahvalio se detetu čovek. – Da nije bilo tebe, nije poznato koliko bi izdržao i na koje bi ljude naišao. U moderno doba ima dovoljno erupcija.
Saša je gledao svoje buduće roditelje i osećao se kao da je to nastavak njegovog sna o tati. Čak se i uštipnuo. Da li to zaista ne sanja i uskoro će otići u novu porodicu?
Lidija Fedorovna je otpuštena istog dana. Direktorka joj je obećala da će se podsjetiti i da više neće biti prihvaćena kao negovateljica.
Prošlo je vreme. Saša je ponosno izlazio tamo gde je morao da provede skoro sve svoje detinjstvo. Hodao je držeći za ruku svog novog tatu, koji je bio nešto poput tog oca iz njegovog sna. Za dečaka je počeo novi život, za razliku od života u priюtu. I konačno se više nikada neće sresti zlobna, razdražena Lidija Fedorovna, koja je u ovom trenutku pod tuđom kontrolom marljivo prala podove u drugoj ustanovi.…
