Nakon što je navukla jaknu, Lюdmila je izašla u seni i uzela sa sobom paket sa suvom hranom. S vremena na vreme je živeo njen Jasen na kupljenom — ostalo je malo ostataka sa stola: sin je otišao u vojsku, nije mogao da se kuva.
– Da, izašao sam! Jasen, tju-tju, gde si tamo?
Ali ne … Ne pre jela jasenu. Pas je lajao jasno prema kapiji. Videvši gospođu, zavijao je još žešći rep, ali se nije pomerio. Lюdmila je videla u mraku kroz štaketnik sa strane izgleda da se vide očerci figure iza kapije.
– Ko je tamo? Da li ste kod mene? Tiho, Jasen, Vau, ja tebi!.. – dok se čvrsto uvlačila u jaknu, vikala je Lюdmila.
Hladno kao, Oče! Slavno pukao o zemlju mrazom! Dok je Lюdmila, bacivši paket sa hranom na kapiju, pomerala zas, čula je kako se po škripavom snegu počinju udaljavati koraci od nje. Uspela je da vidi kako tanka figura beži u mrak, torba u rukama skoči.
– Hej, žena, čekaj! Da li ste nešto želeli?
Figura se još brže kretala, prešla je na ris. Ludmila je za njom. Kakve neobičnosti?
– Stani! – puhtя, tražila je Lюdmila. – Aj, pa ti…
I onda je figura, probegavši još nekoliko koraka, zaustavila i ostala da stoji, spuštajući glavu, kao da su njene snage na tome iscrpljene. Torba iz ženske ruke iskliznula je, utonuvši tiho u sneg. Lюdmila je plakala u nerazumijevanju, približila se. Okrenula je stranca prema sebi.
– Polečka! Evo ih! Šta je to? A ja sam mislila: kakva žena, a to si ti, devojko. Pa, šta si ti? Bar me pogledaj!
Paulina je tako stajala ponuro, spuštenih očiju. Ludmila je poznavala, videla je tri puta sa sinom. Izlazili su nekako… bar je sin udarao. Da, samo su ih prekinuli tri meseca pre poziva i Vovka, njen sin, uspeo je da se okrene sa drugom. Oh, i vetroviti on, devojke su se menjale,igrale.
– Pa, šta si želela, Paul? Sa Uvojnim plafonom? Dakle, on je u vojsku od mesec dana kada je odveden, zar nisi znao?
– Znala sam. Za vas sam… nesmelo istisnula Polinu, još uvek ne podižući oko.
Ludmilina prva misao bila je-možda se nešto dogodilo sa Vovkom,a ona još nije u toku? Srce je bilo hladno.
– Šta je to? Pa, pričaj!
Polina je podigla nesrećan pogled na nju i otvorila usta, nabravši hladan vazduh, kada je iznenada vetar od zemlje uhvatio sneg iza leđa Lюdmile i, ljuljajući se jednim vihorom, ušao je u lice Poline kolkim snežinkama. Lюdmila, poslušavši neki majčinski instinkt, zgrabila je devojku za ruku — bila je ledena, skoro utrnula.
– Oh, dite! Otišli smo u kuću da stojimo ovde na hladnoći! Ja ću tvoju torbu uzeti, ti idi napred, samo na kapiji čekaj-ja ću držati psa. Generalno je miran, ali malo.
Jasen je dočekao noćnu gozbu radosnim lajanjem, zavijao je da ima urina repom u obliku bagela.
– Idi, idi! komandovala je Lюdmila, u seni i levo vrata, svući se tamo. A ja ću psu da jedem.
Polina je, stideći se, klimnula glavom i počela da se podiže na terasu.
– Pa, šta si ti, Ha? Pa šta? – mazila sam Ludmilovog psa, – moj si slavan! A ko je moj dobar dečko? Ti! Ti! Idemo ispod nadstrešnice. Gde je tvoja posuda? Pa, sve, jedi, zaslužio.
Zatim je Ludmilin pogled postao zabrinut. Pogledala je u kuhinjski prozor, u njemu je ušla Paulina umotana u toplu figuru.
“A šta je to ona za noć gledajući? ponovo je mislila da je Ludmila uznemirena.
Kada se domaćica vratila u kuću, gost je već stajao ogoljen, pritiskajući zimski kaput. Na vrhu, dodirujući pod, pao je njen cvetni šal. Ludmila je ostavila Pauline torbu na pragu.
– Žao mi je, loše razmišljam nakon spavanja — prišla je Ludmilovoj kuhinjskoj garnituri — nokautirala me posle jednog dana. Kin na stolicu kaput i sedi. Hajde da popijemo galeba? Ili si gladna? Imam purešku sa kotletima, zaista juče.
– Ne, nisam gladan, hvala, ali čaj je u redu ako vam nije teško.
Sedi, ja sam Mig, komandovala je Lюdmila i počela da zapali gasnu peć.
Proveli smo nekoliko minuta u tišini. Ludmila je izvadila vrećice čaja, rasporedila ih u šolje. Pa, dugo će ovo dete sedeti tiho? Koliko joj je? Sedamnaest-osamnaest godina? Izgleda kao Dita, zatvorena, stidljiva.
– A ja sam, znate, otišla od roditelja. Izbacili su me, iznenada je Paulina progovorila, vodeći ružičastim prstom po uzorku na stolnjaku. – Rekli su da jednom ne želite da abortirate, pa idite kod nekoga sa kim ste se družili,a oni neće da se kvare. Hmm”, promukla se na kraju, pokušavajući da uguši suze.
– Kakav abortus? O čemu pričaš, dušo? – Očvrsnula je Ludmila sa paketom šećera (htela je da se sipa u posudu sa šećerom, ili je ostala na dnu).
– Običan. Dete ću imati od Vove tvoje.
Lюdmila se udarila kao nasedka, a glavu je vodila u stranu. Evo vesti! Tu je i čajnik iza leđa zviždao, skoro je bacila taj šećer. Sve sam isključila, sela nasuprot Pauline. Oči su kao dve bakine motke za pletenje. A gost ta se ne usuđuje da gleda direktno, sedi sva stisnuta, konoplje na bledoj koži se jasno ističu, crvenkaste trepavice drhte, a sama Polina je crvena, ne baš lepa, ali prijatna, slatka devojka. Oči su joj sa nekim tužnim rezom, spoljašnji uglovi su spušteni, gublje su tanke, izgubljene su među svim ovim konopatim divljanjem. Da, nije baš lepa… ali pogledaj je — i odmah se nasmeši lov, jer je topla i prijatna kao sunce.
– Čuvao me je, Znaš. Mislila sam da mu se sviđam… dugo sam bila zaljubljena u njega, od sedmog razreda… a on je, kako se ispostavilo, sa dečacima raspravljao o kanistru benzina, da me to… pa, shvatate. Moj prvi će biti. I tako sam postigao svoj napojio me, razboleo se, a ja, d*ra naivna, napojila me i obesila… sledećeg dana vaš Vova se već zagrlio sa drugom, a na mene je gledao sa osmehom, sa zadorinkom. Kao: “a šta je to? Mi smo slobodni ljudi, nisam ti ništa obećao.”
Ludmila je teško i duboko uzdahnula i samo je uspela da se izvuče iz sebe.:
– Oh!
Polina, osmeljev, podigla je oči na Lюdmilu:
– Nisam odmah znao da sam trudna. Ja i ja smo imali menstruaciju, kao … mazali, ne po rasporedu. Pa, mislio sam da je greška, već sam se tako ponašao. Tada je test pogodio. Danas me je majka odvela kod ginekologa … dvanaest nedelja… još uvek je moguće … ali ne mogu da ubijem ovu bebu. Kod kuće takav skandal! Ups, ta fascikla je vrištala!.. proklinjao!
Pauline je pritisnula ruku na usta, sve naborano. Ludmila nije znala šta da ubaci.
– Generalno su me izbacili na emocije. Gde da idem ovde? Oni misle da ću prošetati i razmisliti, ali ne! Mogu da odem kod bake, ona živi u lepkama, daleko, danas nema šanse. Da li biste me mogli udomiti za jednu noć ako možete?..
Lюdmila je, konačno shvatajući šta je konkretno od nje potrebno, ustrenila.
– Ostani naravno! I ne čak ni za jednu noć, već za koliko je potrebno. Šta ja-neću naći mesta za vas u trosobnoj kući?
– Hvala.
– A sa Vovkom ću razgovarati, a sutra ću nazvati ovog magarca. Oženiću te posle vojske, ish ti!
– Nemoj. Ne voli me. Ne želim se tako udati.
– Pa, znate — delovito je protivila Lюdmila, sipajući kipuću vodu u zaboravljene čaše, sada treba da stavite svoje hotele daleko — to sam ti kao majka koja je odgajala sina, kažem. Oterali su se, otplovili i biće sa vama. Sada je odrastao život, odgovornost. Vova iz vojske će se vratiti, daj Bože, mudriji, odrasliji. Sada-šta je on? Pacanva sa vetrom između ušiju. A u vojsci će se iz njega pobiti svaka Dura. Sada vam je najvažnije da ne budete nervozni. Zaboravila sam-studiraš u tehnikumu, zar ne? Ti i ja smo u autobusu.
– Da, treći kurs.
U kom?
– Na lekara.
– Pa, gledaj! Kolege, znači! U regionalnoj bolnici radim kao starija medicinska sestra, u odeljenju za hirurgiju. Svet je tesan!
– To je sigurno.
Pričali su još o malim stvarima, Polina se nije razlikovala slovom — bila je stidljiva. Počeli smo da se pripremamo za spavanje.
Ja sam u Vovi, on ima dobar krevet.
– Hvala.
– A ti sutra za parove?
– Da.
– I ja sam za posao-da zamenim do večeri. Dakle, idemo zajedno autobusom. Pa, spavaj, odmori se i ne razmišljaj ni o čemu. Jutro večeri je mudrije, roditelji Tvoji će se smiriti, sutra će doći na poklon.
Pauline je ćutala. Koliko joj je otac rekao … mnogo je uvredio.
Ludmile nije spavao do kasnog sata. Napisala je pismo sinu u celoj čaršavi, prekorila, objasnila kako treba živeti ispravno, podsetila ga na odlazak oca-kako je on, dečak, bio da odraste u bezotzovskoj oblasti? Da li ovo dete zaslužuje slično?
“Generalno, Vova, ne razočarajte me definitivno. Mnogo sam trpeo tvoje izbore, dosta budale, iz vojske ćeš se vratiti kao tata i preuzeti porodicu pod svoju kontrolu. Budi čovek!»
A Polina je stajala u njegovoj sobi, bila je tu i tamo, razmišljala je blizu njegovog malog sveta. Ipak sam volela. Činilo joj se da još uvek postoji miris Vove u ovoj sobi — uporan, trpak, odvezan… a onda je legla u njegov krevet i pokušala da zaspi zagrlivši mu jastuk. I zadušiti njegov lov, i … oprostiti. I oprostila bi kad bi postao odrasla osoba.
