– Ne, Maša, ne… molim te, ovo nam ne treba… čuješ li?
Maša je slušala u besu, držeći slušalicu uz uvo.
– Maha, pa, vidiš, moj tata… nisam htela da ti kažem u početku, htela sam da te iznenadim kada se vratiš iz tvog zabačenog kraja, ukratko, moj tata… on je tadaaaam, predložio je da ti i ja odemo u Englesku, možeš li da zamisliš… na praksu, Maha.
Za nas oboje…
Za tebe i mene…
-Vital… ne razumeš? Stvarno? Moja majka… umrla je…
-Mah, da… moja devojčice, sve razumem, oprosti mi, oprosti mi, moje saučešće, ali vidiš, život ide dalje… želim da živiš, da uživaš u životu, vidiš…
Hajde, hajde… a što se tiče deteta, pitaću tatu, on će mu naći dobro sirotište, a ako želiš…Maha… ako želiš…tata će mu naći hraniteljsku porodicu, zašto da ne?
Dete će odrasti sa bogatim roditeljima, zamisli, ha-ha, onda ćeš za dvadeset godina upoznati, kao u indijskom filmu, Maha, on ti je brat, bogati naslednik, ti si prava dama…
-Vital… Imam majku… I Pašu… mog brata.
– Da, znam, Maha, devojčice moja, ne znam šta kažu u takvim slučajevima… Maha, dobro, trčim, nemojmo dugo ostati tamo, dečaci me zovu u stolicu za ljuljanje, idem.
Maša je sedela pogrbljena, zatim se okrenula ka bebi, koja je sedela u krevetiću, Paški, njenom bratu. Ispostavilo se da Maša ima malog brata.
Dečak ju je pogledao suznim očima, ispljunuvši donju usnu, pokazao je dva donja zuba, a još dva su se videla odozgo, bela, kao zec u crtanom filmu.
– Ma-ma.
– Ja nisam mama, – tiho je rekla Maša.
Beba je ispružila ruke ka njoj i ponovo dozvala mamu.
Desilo se da Maša nije znala da ima jednogodišnjeg brata.
Živela je daleko od kuće, u Moskvi, ona i njena majka su stalno bile na telefonu, Maša nije bila kod kuće poslednje dve godine, Maša ima dvadeset godina, ima svoj život… vezu, kako je mislila, ozbiljnu i odraslu, ali ne…
Sada razume, Vitalik je još dete…
Mama joj nije rekla da je rodila Pašu.
-Znaš Irku, tvoju majku, – kaže tetka Vera, komšinica i mamina drugarica, – ona je tajnovita, mislila sam da se samo ugojila, ali ona…
-A Pašin otac? – pita Maša.
-Otac, – odgovara tetka Vera provučenim glasom, – ali on je žigolo, a ne otac, odmah sam joj rekla, Irka, vidi, on je tako uglađen, a ti? Pa, je li to istina, Mašunja? Pa, mi smo obične četrdesetogodišnje žene.
-Tetka Vera, o čemu pričaš… u četrdesetoj ste još uvek samo devojke.
– Da, Maša, devojke… možda je tako kod tebe u Moskvi… ali kod nas, – tetka Vera je odmahnula rukom.
Kažem joj, privlači te Maša, pa si ga čak i hranila, a ona se smeje, znaš, tako srećna, i odgovara da se osećala kao žena, znaš…
A onda… sećaš se da je trebalo da dođe kod tebe, ali nije mogla?
– Da, sećam se…
– Otišla je da rodi Pašku, ni ja nisam znala, oh, smešno je… Zove me, u porodilištu sam. Kažem, šta nije u redu? I rodila mi je sina… Oh Maša, kao u filmovima…
I taj žigolo je rekao da hitno mora kod majke, i tako je otišao… putuje negde do danas…
Tako stvari stoje, Maša.
Paša… brzo će ga odvesti, dobar je dečko…
– Gde će ga odvesti, tetka Vera?
-Pa, gde… tamo, – kaže tetka Vera, skrećući pogled.
-Neću dati Pašu.
-Ne budi glupa… ne budi glupa, devojko. Moraš da živiš sama, a Paša… njegov Paša će ti brzo biti oduzet…
-Ne.
-U redu, u redu, smiri se, razmisli o tome… Ja ću za sada pomoći sa Pašom…
-Ne, ostavi ga meni…
Mama je iznenada umrla, dešava se, tetka Vera je zvala Mašu.
-Šta da radimo sa tobom, brate?
Naši očevi su nas napustili, znaš… nemamo ni babe ni deke.
Nema nikoga, sami smo na celom svetu.
-Mama…mamaaa.
Beba, sedeći u Mašinom naručju, obuhvatila je njeno lice obema rukama i počela da trlja desni, kao da ga ljubi.
-Ti si moj zeka, nikome te neću dati. Paška, još ne znam kako, ali ti i ja ćemo ovo prebroditi, znaš… Uskoro imam maturu, ispiti… Neću te ostaviti ovde, odvešće te od mene za trenutak…
U redu je, moja mala sestra će nešto smisliti.
-Mama.
-Ne, nisam ti mama, Maša, tvoja sestra, – i Maša je počela tiho da plače brišući suze.
Maša je otišla u Moskvu sa Paškom.
Vitalik je naravno bio zapanjen.
-Ma… a šta je ovo?
-Ništa, ali ko, Vitalik… Znam, verovatno je drskost sa moje strane da dođem ovde, pitam… dozvoli mi da položim ispite i dobijem diplomu…
A takođe, može li mi tvoj tata pomoći, rekla si, – Maša nije stigla da završi razgovor jer ju je Vitalik uverio da će tata sigurno pomoći.
– Maha, ne brini, tata će sigurno pomoći, naći će porodicu za dečaka…
– Kakvu porodicu, Vitalik? Pašu neću dati nikome.
– Ne razumeš? Šta si ti, Maha? Ti… Hoćeš ovo da sebi okačiš… Hoćeš da sve izgubiš zbog nekog…
On nije neki, on je moj brat, bespomoćna beba.
– Tvoja majka nije razmišljala svojom glavom kada se porodila u starosti…
– Mama nije bila stara.
– Da, pa zašto je onda…
– Jesi li potpuno bolestan? Moja majka nije umrla od starosti, ona… oh, jebi se… Nemam gde da idem, to je istina, pa te molim, pusti nas da proživimo ova dva meseca sa tobom, pa ću dobiti diplomu i naći posao…
Paška je ćutke ušao u sobu.
Ujutru je pokušao da urazumi Mašu.
Ali Maša je bila čvrsta u svojoj odluci.
Maša je išla na ispite sa Paškom, nije tražila nikakve ustupke, ništa, kada je pitana, stisnula je zube i kratko odgovorila – brat.
Vitalik, shvativši da se ništa ne može promeniti, dozvolio je Maši da živi sa njim, a sam je otišao kod roditelja.
Maša je završavala studije, Paška, kao da je osetio, nije bio nimalo hirovit, puštajući sestru da vredno uči.
Jednog dana, Maša je čula kako neko ulazi u stan, Vitalikov otac, shvatila je kada je videla čoveka, videli su se par puta.
– Zdravo, sada sam ovde.
Sve ću objasniti.
-Vitalij je rekao da ti treba moja pomoć? – pozdravio je momkov otac.
Maša mu je nepovezano rekla.
-U redu. Jesi li razmišljala o tome? Možeš li se snaći? Na kraju krajeva, ovo je dete, ti si mlada devojka…
-Mogu se snaći… hvala ti što nas nisi izbacila, dobiću diplomu i Paša i ja ćemo otići.
-Gde?
-Kući, u ***
-Šta ćeš tamo da radiš? Jurićeš medvede?
-Živeće… ljudi tamo takođe žive.
-Razumem, ali ti… Marija, ti si divan specijalista, videla sam i znam kako umeš da radiš. Bila si tada sa nama na praksi, gledala sam Vitalija i tebe, on se penjao na tvoj račun.
Pa, mnogo mi je žao, naravno, što ti nije išlo sa Vitalijem, da… Moj sin je kukavica i mamin sinčić.
Neću reći da bih bila na njegovom mestu, verovatno bih odmah pobegla, da…
Pa dobro… pomoći ću ti, niko ti neće oduzeti brata.
Vitalikov otac je zaista pomogao Maši, dozvoljeno joj je da preuzme starateljstvo nad bratom, nije čak ni morala nikuda da ide, sva dokumenta su bila u njenim rukama za deset dana.
Vitalik je jednom svratio, pa… razmenili su nekoliko reči, kao da nisu živeli zajedno celu godinu i nisu pravili planove za zajedničku budućnost.
Maša se vratila kući sa Pavlikom.
Morali su da razmišljaju o poslu, da nađu dadilju za Pavlušku, ali nema veze, snaći će se.
– Mašunka, ja radim dva dana, a dva dana slobodno, dođi u moju prodavnicu, dva dana ću biti sa Paškom, dva dana ti… pomozi mi da ispravim glupaka iz matematike za naknadu, inače ću ga zadaviti, glupaka.
Glupane, četrnaestogodišnji sin tetke Vere, Vaska.
– Mašunka, ne želim da učim, ići ću u fabriku kad porastem, znaš koliko tamo zarađuju, kupiću kabriolet i oženiti tebe i Pašku.
– Vaska, jesi li stvarno glupane, ne znaš ni rečenice da sastavljaš? Kako možeš da udaš mene i Pašku? Jesi li potpuno luda? A takođe, da bi zaradio novac u fabrici, moraš da dobiješ dobru specijalnost, shvatio sam.
– U redu, ubedila si me. Učiću sa tobom.
– Učiću sa tobom, a ti ćeš učiti i nećeš ljutiti majku, jesi li shvatio? Inače… Ona je to već nasledila od tvog tate…
– U redu… Ali ipak ću se udati za tebe, Maša.
– Idi, mladoženje.
I uskoro je Maša imala još jednog obožavaoca, Pavluškinog tatu, nije hteo da ostavi devojku na miru, pretio je da će odvesti dečaka ako ne prihvati njegova udvaranja.
Srećom, čuvar u prodavnici, dugogodišnji radnik, miran i tih momak, nije dobro istukao žigola, kako ga je tetka Vera zvala, kako kažu.
-O, Maša, jesi li videla Iljiča – a?
-Ahaaa – kaže Maša, začarana, tetka Vera… Zamalo nisam pala, i uzgred, odakle se Iljič ovde pojavio.
– Oh, samo pomažem da se torbe nose kući…
– Aaa…
Maša je radila, Paška je odrastao, tetka Vera se udala za Iljiča, Vaska je prešao u osmi razred sa dobrim ocenama…
Vitalik se nikada nije pojavio i, prema glasinama, zabavljao se sa Mašinom drugaricom sa fakulteta, pa, šta se može.
Naravno, Maša se uvredila, veoma.
Da li je mogla da očekuje da će se život ovako odvijati, Maša je živela kao u snu, nije mogla da se probudi, posao, kuća, časovi sa Vaskom, briga o svom malom bratu.
I jednog dana Mašu je posetio… Vitalikov otac, lično.
Vau.
– Marija, imam poslovni predlog za tebe.
Rekao je Maši da će otvoriti filijalu, baš ovde, u Mašinom gradu, i da želi da vidi Mašu u svom timu, rekao je da Vitalij neće biti tamo, ako je ona zabrinuta zbog toga, uzeo je godinu dana pauze…
-Ali…
-Marija, majka te je naučila, znam da si dobra devojka, nisi se glupirala, učila si, tako se ispostavilo u tvom životu… Ali ni ja ne želim da izgubim tako vrednog stručnjaka, ali… Postoji uslov… treba da odeš na praksu u inostranstvo godinu dana.
Maša je sela i spustila ramena, i to je bio kraj bajke.
-Šta nije u redu?
-Ne idem, izvini, hvala ti što si me se setila, ali…
-Da li ovo radiš zbog ovog mladića? Nisam završila, Marija, dadilja će ići sa tobom.
-Koja dadilja?
-Dobra, specijalizovana, moja žena ju je pokupila po preporuci.
-Tvoja žena?
-Da… i šta te je toliko iznenadilo? Imam ženu, Vitalijevu majku. Da, mi nismo klasični bogataši koji ne mogu da siđu na zemlju. Dobri ljudi se ne bacaju, a mi se nismo rodili kao Vitalij, sa srebrnom kašikom u ustima, sami postižući sve.
Pomagali su mi, ja pomažem, ja plaćam svoje dugove univerzumu, takoreći…
A Maša je otišla sa Pavluškom na praksu. Tamo je upoznala svog budućeg muža, on u početku nije znao da Paša nije sin, već brat.
Venčali su se, dobili dvoje dece.
A danas Maša, Valerij i Paša, on je već odrastao, studira na istom mestu gde je nekada učila i njegova sestra, pokazuje potencijal, Maksim Viktorovič ga čeka kod njega, u firmi, danas su došli na rođendan firme, mladi, lepi, sve je u njihovim rukama.
-Maha… ti si tako posebna… A ja…
Maša u početku nije ni razumela ko ju je zvao.
-Vitalik?
-Pa, da, Vitalik… Trideset osam godina, a ja sam još uvek Vitalik… Cvetaš, Maha-romaha, tako smo se upoznali, kao u indijskom filmu.
Maša je pogledala čoveka, mršavog, sa nekom nerazumljivom bradom, nekako neozbiljnog… A ja, budala, plakala sam za njim…
Vitalij je pogledao Mašu i pomislio, pomislio da on tada… nije bio spreman za iskušenja koja su se sručila na devojku.
-Maha-romaha, da li me mrziš?
– Zbog čega? –
Maša se začudila.
-Ti… nisi ni pomislio na mene?
-Nisam imala vremena, Vitalij.
Rekla je, Vitalij, baš kao njen otac, strogo, direktno… šta si postao, Maha-romaha… pa smo se sreli, kao u indijskom filmu.
Vitalik je čuo da je Maša skoro desna ruka njegovog oca, ali nije tome pridao značaj.
Mama mu je rekla, kao, izgubićeš kampanju, zašto ne obraćaš pažnju… nije hteo, tražio je sebe… očigledno ju je našao…
– Vitalike, zašto si ljut, dosadno mi je.
Još jedna Vitalikova zabava.
– Idi.
***
– Vitalij, šta se desilo? Jesi li ostao bez novca na kartici?
– Tata, mislim da treba da se uključim u porodični posao, idem sutra na posao…
-Gde idem?
– Na posao, tata. Daj mi kancelariju.
-Kancelarija. Ma hajde.
Vitalij, imaš skoro četrdeset godina, a još me zoveš tata, mogao bi reći i tata…
-Ne razumem, kako da te zovem? Ili mi nisi… tata.
-Ne, sine, na moje blago žaljenje, ja sam tvoj… otac. Tata, razumeš. Nije prikladno za odraslog čoveka, aaaaa, i dalje nećeš razumeti. Nemaš jezgro, kao…
-Kao Maša, da, tata.
-Da, kao Marija. Mami i meni je jako žao što ona nije član naše porodice.
-Da, Maha me voli, tata… o čemu pričaš, da, ja…
– Vitalij, još nisi odrastao, još uvek živiš u nekoj bajci… Da li želiš da se zaposliš? Sutra u osam, budi ovde.
Sledećeg jutra, Vitalij je upao u očev kabinet kada je imao sastanak, inače, Maha je takođe sedela tamo, video ju je.
– Tata, šališ se? Šta? Radiću kao kurir? Ja?
– Izvinite. Vitalij, izađi napolje, vidite da imamo sastanak.
– Pa šta? I ja… Ja sam tvoj sin.
– U redu, – umorno reče Maksim Viktorovič, – sedi tamo na kauču.
Kao dete, da se ne meša, pomisli Vitalik i iskoči, zalupivši vratima…
A ova sedi tamo… tako uglađena dama, i da nije bilo mene… Tata nikada ne bi saznao za tebe, glupa Maha-romaha, ooo.
Vitalij je otišao, očigledno na praksu negde.
Mariju ovo ne zanima, ona ima svoj život, svetao, bogat, jak.
Paška je zove mama. Navikla je, on se ne seća mame, Maša je uvek u blizini, Maša zove muža tatom, njima je zgodno, a oni su dečakovi roditelji.
Šta se može, kad se tako ispostavilo.
-Tako živimo, – smeje se Maša, – baš kao u indijskom filmu…
