– Marinočka, Izvezi mi, molim te, dva kilograma zelenih jabuka-rekla je nisko rastuća plavokosa žena, obraćajući se prodavačici.
Marina se nasmešila stalnoj mušteriji i brzo joj je odmerila sočne, zrele jabuke, a zatim je ženi pružila paket sa rečima:
– Držite, Inna Petrovna. Ovo su vrlo ukusne jabuke, sigurno će vam se svideti.
– Hvala, dušo. Uvek si pažljiv prema meni. Inače, one šljive koje ste mi savetovali prošli put su se dopale mom sinu. Moj Oležek je izbirljiv u hrani, a vi to zaista znate. Oleg je iskusan ronilac. Mora da zaroni na veliku dubinu i potroši dosta energije, pa mu je kvalitetna ishrana veoma važna.
– Kakva je zanimljiva profesija vašeg sina-zaprepastila se devojka.
– Zanimljivo, ali opasno. Da biste to uradili, morate imati ogromnu hrabrost. Srećom, Oleg nije iz straha.
Ubrzo je Inna Petrovna, uz kupovinu, otišla. Marina ju je gledala, razmišljajući o sinu stalne mušterije koju nikada nije videla. Inna Petrovna je živela u blizini i često je gledala u prodavnicu u kojoj je Marina radila kako bi kupila sveže proizvode i nikada nije propustila priliku da pohvali sina i pohvali se njegovim uspesima. Marina je bila radoznala da pogleda ovog čoveka i ubrzo joj je sudbina pružila tu šansu.
Jedne večeri u prodavnicu je ušao simpatični muškarac u tridesetim godinama, obučen u trenerku. Sa osmehom koji je tražio, pozdravio je Marinu i uzeo hleb, za koji je brzo platio. Marina je već trebalo da zatvori prodavnicu, pa je požurila da posluži poslednjeg kupca. Muškarac joj se ljubazno zahvalio i izašao, a devojka je brzo sve proverila, stavila na svoje mesto i, zatvorivši prodavnicu, htela je da ide kući.
– Devojko! – odjednom se začuo glas samog čoveka iza Marininih leđa, koji je nedavno kupio hleb.
Marina je ustrenila. Okrenula se i zbunjeno pogledala poslednjeg kupca koji je stajao ispred nje sa hlebom u rukama.
– Jesi li još ovde? – Marina se iznenadila.
– Ne mogu da dozvolim da tako slatka devojka ide kući sama. Dozvolite mi da vas vodim?
Marina je klimnula glavom i ona i simpatični stranac otišli su zajedno. Ispostavilo se da je poslednji od strane kupca i bio je Oleg, sin Ina Petrovne, koja se stalno došao do Marine i sa ponosom pričala o svom talantlivom akvalangiste. Marina skroz sa interesovanjem slušao ono što je Oleg mi je rekao o svom neobičnom poslu i avanture, u koje su više puta je pao. Marina je uživala u društvu mladića. U večernjim satima narednog dana Oleg ponovo se dobrovoljno sprovode ga do kuće. Njihov sastanak je bilo sve više. Ubrzo su mladi odlučili da moraju biti zajedno i, dva meseca nakon što su se upoznali, venčali su se.
Marina je blistala od bezobzirne sreće koja joj je preplavila srce-sada će imati pravu porodicu, ali tada još nije znala koliko će se brzo promeniti stanje njene duše. Porodični život nije bio tako radostan kao što je Marina zamišljala. Svekrva je prvog dana pokazala mladoj snahi ko je vlasnik kuće.
– Marinočka, razumem da imaš školu i posao, ali sada si udata žena i moraš imati vremena da radiš sve oko kuće. Oleg je od detinjstva okružen pažnjom i brigom. Uvek ga moraš imati na prvom mestu. Rekla sam ti da je moj sin izbirljiv. Pažljivo ću pratiti šta mu pripremate. A platu treba pametno potrošiti. Pošto sam stariji od tebe, a samim tim i iskusniji i mudriji, novcem u kući upravljaću ja.
Marina je došla u šok nakon reči svekrve, ali nije mogla i nije želela da se raspravlja sa njom. Devojka nije imala roditelje. Odrasla je u sirotištu, pa još nije znala šta je porodica. Iskreno je verovala da joj ništa nikada neće biti potrebno.
Sada je Marina bila rastrgana između studija, posla i porodice. Ujutru je brzo pripremala doručak za sve, a zatim, pre nego što je imala vremena za užinu, pobegla je na studiranje. Od studija se vraćala kući da pripremi ručak i ponovo gladna da trči na posao u prodavnicu. Bilo je tako da za ceo dan nije donosila mrvice i hlebne mrvice na usne. U subotu je Marina organizovala opšte čišćenje kuće, a nedeljom je putovala u selo, gde je imala malu kuću koju je dobila od države nakon što je diplomirala iz sirotišta. Volela je da se bavi povrtnjakom i da bude sama tokom celog nedeljnog dana. Marina je uzgajala sveže povrće i donosila ga u grad. To je bio njen jedini izlaz u braku.
Godinu dana kasnije, Marina porodica je postala više za jednu osobu. Rodila je ćerku. Njen život je postao još teži nakon rođenja Anečke.
– Neću dozvoliti da se dečiji dodaci troše na igračke i sve vrste sitnica. Još niste stekli um da slobodno upravljate tim novcem. Od sada ćete mi dati sav novac kao domaćici, rekla je Inna Petrovna, dva meseca nakon rođenja unuke.
Marina je bila u teškom položaju. Svekrva nije davala novac za potrebe dece. Nije imala šta da kupi pelene i odeću. Marina je bila oduševljena što joj je Bog dao mogućnost da hrani dete majčinim mlekom i time uštedi na dečjoj ishrani.
– Oleg, danas moram da odem u bolnicu, molim te, budi sa Anečkom – pitala je Marina svog muža telefonom kada se razbolela.
– Nemam vremena. Ti si majka, to je tvoja beba”, odgovorio joj je suprug i bacio slušalicu.
Marina je svaki put plakala, prolivajući suze nezadovoljstva i razočaranja. Na kraju krajeva, nije sanjala o takvom porodičnom životu. Oleg je stalno gubio to na poslu, to sa prijateljima, i nije ga bilo briga za porodične brige i probleme.
Jedne večeri, dok se cela porodica okupljala za stolom, Oleg je rekao svojoj ženi šta ju je naljutilo:
– Moramo da popravimo stan. Pozadina je stara. Moraju se promeniti, a ovaj kauč se može baciti na deponiju bez žaljenja. Moramo kupiti laminat, a takođe i obnoviti kupatilo.
– O, sine, moramo, naravno, samo na koji novac ćemo sve to uraditi? – Inna Petrovna je uznemireno odgovorila,-u porodici nema novca. Živimo od onoga što zarađujete. Ne možeš se rastrgati. Žao mi je.
– U pravu si, mama-podržao je Oleg Innu Petrovnu-imamo samo jedan izlaz. Neka Marinka proda svoju staru kuću u selu i mi ćemo imati novac za renoviranje.
Marina je uzdahnula nakon što je čula izjavu svog muža. Besna ljutnja zahvatila ju je u istom trenutku. Kućica u selu bila je jedino mesto gde se Marina osećala srećno. Baveći se povrtnjakom, mogla je da odvrati pažnju od svakodnevnih problema. Celu nedelju je nestrpljivo čekala nedelju da ode u selo. Svekrva je odbila da prepiše snahu i unuku u svom stanu, pa je Marina propisala Anečku u seoskoj kući. Marinovo lice gorelo je od gušenja besa i nepodnošljive ogorčenosti prema sebi i ćerki.
— Neću prodati svoju kuću-kategorično je izjavila Marina, prikupivši sve svoje unutrašnje snage.
Inna Petrovna se razbesnela nakon izjave snaje. Skočila je na noge i, udarajući rukom po stolu, počela je glasno da viče, uplašivši dete.
– Kakva si nezahvalna! Primili smo te u porodicu, napravili čoveka od tebe, okružili pažnjom i brigom, a ti, sebična lutalica, usuđuješ se da ponoviš?! Da, kome si potreban sa svojim polu-raspadnutim starenjem u ovom selu, gde nema civilizacije? Sve propadne!
Dan nakon što je Anečke napunila šest meseci, svekrva je pozvala snahu u svoju sobu i rekla joj da izađe na posao.
– Sa novcem u porodici čvrsto. Moj jadni sin pukne da vaše dete ne treba ništa, a vi se hladite kod kuće. Dosta! Izađite na posao i ponesite novac u kuću. Nema šta da se izležava, pokrivajući se ćerkom. Anečka je već velika. Ja ću se pobrinuti za nju, a vi radite.
Marina je imala krvavo srce od shvatanja da će morati da napusti svoju malu ćerku svekrvu i izađe na posao, ali nije imala drugog načina. Bilo je beskorisno raspravljati se sa Innom Petrovnom. U porodici je sve rešavala. Nekoliko nedelja nakon što je otišla na posao, Marine se iznenada razbolela u prodavnici, a domaćica ju je rano pustila kući. Kakvo je bilo njeno iznenađenje kada je ušla u stan, čula je besnu svekrvu kako viče na Anečku. Beba je glasno plakala dok je sedela u visokoj stolici.
– Jedi, Rekao sam. Progutao sam brzo, inače ćete dobiti ovu kašiku preko čela. Koliko nevolja od tebe. Kopija svoje mame niskog stepena. Samo problemi sa vama.
Sledećeg jutra, kada je Inna Petrovna otišla kod svoje prijateljice na drugi kraj grada, a Oleg je otišao na posao, Marina je hitno sakupila stvari i, pozvavši taxi, otišla u selo sa Anečkom, kako bi bila što dalje od vlastne, žestoke svekrve i sve ravnodušnog, narcisoidnog muža, sve večeri i vikend nestalog, nije poznato gde.
Ali, u selu je Marina čekala još jedan bol. Ispostavilo se da je uragan nedavno besneo u tim krajevima, što je potpuno uništilo krov marinske kuće. Bilo je nemoguće ući tamo. Marina je sedela na klupi i mahnito škripala, držeći usnulu ćerku u naručju. Videla ju je starija komšinica koja je izašla u dvorište da okači oprano donje rublje.
– Marinočka, Dušo, šta plačeš? – zabrinuta je stara dama.
– Anfisa Alexejevna, pogledaj moju kuću. Ništa nije ostalo od krova. Šta da radim sada? Gde da pobegnem sa detetom u naručju? – odgovorila je Marina, plačući suzama.
– Ne plači, dušo, uplašiš bebu. Ne sedite tamo sa detetom! Dođi ovamo. Dok ostaneš kod mene. I tamo će vreme pokazati.
