Nikolaj brel kroz šumu, teško dišući. Iza njega su ostale desetine kilometara koje je teško prešao. Kako sam sada želeo da jedem i pijem, a takođe sam želeo da zaboravim na ovaj bol u stopalima. Juče se u sumrak spotaknuo o neko drvo i ogrebao noge. Sada su otečeni. Morao sam da izdržim nepodnošljiv bol i da nastavim dalje. Inače će ga uskoro naći. Tada sigurno nikada neće moći da dokaže svoju nevinost i progledaće do svoje starosti iza rešetaka!
To je jezero, to je poljana, što znači da će se uskoro pojaviti i rodna šuma. U ušima je zvonilo, glava je zujala bez prestanka. Kohl je želeo da padne na travu, ali se nadvladao.
– Ne možete se predati teškoćama-rekao je tiho sebi. – Moramo se boriti za slobodu!
Ovim rečima, čovek je obrijao dalje, lagano koračajući zemljom posutom mahovinom i grančicama.
Jezero je postajalo sve bliže. Ubrzo je počela da se pojavljuje kuća u koju je Kolja nameravao da dođe. Nije bilo moguće pokazati se u gradu, jer je, sigurno, njegov fotorobot bio lepljen po svim vidljivim mestima.
– Gospode, Jesam li došao? – jedva plačući, šapnuo je, približavajući se kući. Čovek je pao na kolena, zahvalio Bogu na spasenju i ušao u kuću u kojoj je bilo veoma mračno. Nije mogao da upali lampu ili svetlo, jer je ovde nedostajao kerozin i šibice. Nikolaj je slušao čudne zvukove i zamrznuo se. Neko je bio u kući. Ispred prozora je bila noć, a nije bilo moguće razmotriti ko je tačno bio ovde. Kohl je još uvek stajao minut i slušao buku. “Žena!”, trepnuo je čovek u mislima. U tom trenutku, Mesec se pojavio na nebu, i njegova svetlost je ušla u kolibu. Nikolaj je video ko je sedeo na krevetu. To je zaista bila žena. Nagnula se nad detetom i šapnula mu nešto.
– Zdravo! – Kohl je konačno progovorio. Stranac je zadrhtao. – Izvinite, ko ste vi? Kako ste završili na ovom mestu?
Neću Vam učiniti ništa loše, počela je. – Moje ime je Taisia, a sa mnom je Nastia. Skrivamo se od mog muža. Samo u
Zidna temperatura i jednostavno ne znam kako da budem…
Da li imate antipiretike? – pitao ju je čovek.
– Da, bilo je nekoliko tableta negde. Morate potražiti torbicu.
– Dakle, dajte detetu sada pola tablete, a sutra…
Kohl je razmišljao. Svakako je želeo da pomogne ovoj nesrećnoj ženi, ali kako ako se ljudima ne može pokazati na oči?
– Šta je sutra? – pitala je. – Sutra ujutro idemo u grad.
Nikolaj je bio srećan što je stigao do ove kolibe. Celu noć se vrtio, pod nogama. Bol se postepeno smirio u stopalima. Na drvenim daskama spavanje nije tako hladno kao na samoj zemlji, što znači da je sve strašno ostalo iza sebe. On je zaspao, probudio se razmišljajući o maloj Nasti, razmišljajući o sebi, o tome kako će dobiti tu video kameru, a zatim će biti oslobođen pred sudom.…
Temperatura deteta je ponovo porasla ujutru.
– Ostalo je vrlo malo leka-rekla je uznemirena Taisia Nikolaju.
Tek sada je na vratu ove žene video velike ogrebotine i modrice.
– Ko te je tukao? – bio je zapanjen na nju.
“Muž”, odgovorila je. – Rekla sam ti juče: pobegli smo od njega.
– On je nenormalan šta? Da li je moguće podići ruku na ženu?
– Po njegovom mišljenju, sve je moguće-uzdahnula je Taia.
– Tako je. Ne smemo izgubiti ni minut, inače će se Naste samo pogoršati-zabrinuo se Nikolaj. – Do staze treba ići dugo, ali tek odatle ćemo stići u bolnicu!
Žena je takođe bila znatiželjna zašto nosi zatvorsku robu, a ne običnu odeću. Pokušala je da ga sazna, ali Kolja je brzo bacio:
– Onda, onda, Taja! Idemo, i brzo!
Dete je nosio u naručju, jer devojčica nije mogla sama da hoda. Dobro je što ga noge više nisu toliko bolele i bilo je lako kretati se. Taisija je hodala pored sebe i molila Boga za sebe da brzo izađu na trasu. Ponekad je izvlačila komade hleba iz torbe i delila ih sa Nikolajem. Pohlepno ih je progutao, jer se više nije sećao kada je poslednji put normalno jeo.
Znači, pobegao si iz zatvora, shvatila je Taisija, slušajući priču begalog zeka.
– Znate, ako nađem ovu video kameru, pustiće me – podelio je čovek. – Glavna stvar je da sada ne propustite vreme.
On je rekao putnici kako je zbog greške istražitelja pao na Nare. Nikolajev dvor je imao zločin. Čovek je lišen života nekog prolaznika,a Kole je pao da sedi. Šteta što video kameru koju je čovek postavio na tajnom mestu nije mogao da pronađe. Samo se u zatvoru setio tačno između kojih cigli je bila.
– Još dugo? – pitala se Taja, pažljivo koračajući po kockama.
– Da, pet kilometara, ne više. Negde sat vremena”, odgovorio je Kohl. – Već pola puta. Potrebno je malo odmora, a onda noge počinju da boli.
Šta je sa nogama? Hajde da pogledamo.
Čučala je jedan pored drugog, izvlačila mehuriće iz torbice i obrađivala ogrebotine na muškim stopalima.
“Dobro bi bilo da stavite list aloe”, uzdahnula je. – Ali nemamo takav cvet.
– Hvala i na tome – zahvalio se čovek. – Nećeš me izdati?
– Ne, šta si ti! – usprotivila se. – Pomažeš nam. Zašto bih te izdao?
– A moju ženu nije bilo briga. Ne znam zašto je rekla policiji da sam ja kriv za taj zločin… možda je na taj način htela da me se oslobodi?
– O tome samo ona zna, očigledno-rekla je Taia. Zatim je dodirnula čelo svoje ćerke i dahnula: temperatura se sve više povećavala.
– Idemo brzo! – Nikolaj je zapovedio, zgrabivši dete u naručje. – U suprotnom, možda nećemo imati vremena.
Kada su izašli na trasu, zaustavili su prvi automobil koji su ušli, a nakon nekog vremena su se našli u gradu. Žena je otišla u bolnicu, a Kolja je obrijao kuću, pričvršćujući kapušon na lice niže, kako ga niko ne bi prepoznao.
Na njegovu nesreću, policajci su ga već čekali ispred kuće.
– Odlično! On sam ide kod nas! – čuo sam čoveka kako se približava.
Nikolaj im je objasnio razlog svog bega, i ubrzo je uspeo da izvuče video kameru iz čijeg je gledanja svima postalo jasno ko je zapravo uključen u zločin. Ovaj čovek je bio ljubavnik Kolijeve žene.
– Dakle, zato me je tako revno optužila! – pogodio je odbegli Zek.
Oslobođen je na suđenju nekoliko meseci kasnije. Ovi dani su za Nikolaja prošli posebno dugo. Pušten je, a na ulazu je čekala Taisija i Nastija.
– Pomislila sam ovde: učinili ste toliko za mene, pa sam odlučila da vam se zahvalim.
Žena je savršeno šivala stvari, a kao poklon je Nikolaju poklonila elegantnu jaknu.
– Stvarno ti ide! uzviknula je. Divio se svom odrazu u ogledalu i rekao:
– Samo pomislite, vi ste i vešt majstor!
Zatim je pogledao u Taijevo lice, spustio pogled na njen vrat.
– Prošli modrice? pitao je.
“Prošli su”, uzdahnula je.
Taisijin Muž, Edik, dugo je pokušavao da je “postavi na mesto”, smatrajući da bi trebalo da drži strogu kontrolu nad ženom. U suprotnom, malo je, odjednom će želeti da pobegne od njega ili da ga prevari. Dakle, ne škodi ponekad da se supružnik pokoleba radi prevencije. Edika uopšte nije brinula o Tajinom duševnom stanju.
– Uvek su žene bile pretučene, i ništa, živele su do starosti zajedno-često je osuđivao ako je iznenada počela da plače. – I uopšte, rodila, znači, sedi i ne kopaj nigde. Poslušajte muža i biće vam sreća!
Taja je za njega bila neka vrsta kruške na kojoj je Edik mogao da izrazi sve emocije. Ćerku je takođe povremeno udarao i maltretirao.
– Jesi li mu se vratila? – Pitao sam ženu Nikolu.
Odmahnula je glavom.
– Ne, iznajmili smo stan. Radim”, priznala je. – Međutim, bojim se da podnesem razvod. Znam da će to postati tlo za uznemiravanje. Ne znam ni kako da živimo dalje.
Kohl je razmišljao.
– Slušaj, a ja imam ponudu: da li želite da izbegnete plaćanje novca za stan i da budete zaštićeni? pitao ju je.
Upitno mu je pogledala oči, a on je nastavio:
– Ako se preseliš kod mene, ti i tvoja ćerka će imati svoju sobu. Plaćanje po komadu: pripremite mi obrok. Pa, vi i vaše dete će se razlikovati, naravno.
Taia se nasmešila.
– Mogu li da uzmem svoje lutke, ujače Kohl? – Proštebala je Nastja.
– Ne možete samo lutke, već i sve svoje igračke! odgovorio joj je čovek.
Šest meseci kasnije, taju i Edika su se razveli.…
Nikolaj se vraćao kući u dobrom raspoloženju. Dugo je želeo da to uradi, ali nije se usudio. Možda se Taia do ovog trenutka nije zvanično razvela. Ali sada je tačno znao šta će joj reći te večeri.
Nakon što je skinuo gornju odeću, Nikolaj je sa sjajnim pogledom ušao u kuhinju, gde ga je čekala ukusna večera. Za stolom su čekale žena i ćerka.
– Draga moja Taečka-počeo je. Nakon malo zabune, nastavio je:
– Čekaj, zaboravio sam sve što sam hteo da kažem. Generalno, biću kratak. Udaj se za mene!
Ovim rečima, on je stao na koleno i poklonio ženi otkrivenu malu kutiju u kojoj je ležao lep zlatni prsten.
