Nakon što je napustila dom za decu, sedamnaestogodišnja Lida je od nasledstva dobila nešto čudno — kuću u pustinji, koja joj je došla od davno umrle bake. Poluraspala zgrada stajala je na strani od svega na ivici šume, kao da je zaboravljena vremenom.
Niko je nije čekao, ništa nije povezalo sa prošlošću-i ona je to prihvatila kao priliku da započne novi život. Skroman, ali svoj.
Trećeg dana, da bi se raspršila nakon beskrajnog čišćenja, Lida je otišla u šumu po pečurke. Produbljivala se sve dalje dok slučajno nije izašla na neobičnu čistinu prekrivenu mekom mahovinom. U sredini drveća, kao da je pao iz drugog vremena, stajao je stari avion — skoro nepovređen, ali zapleten korenima i prekriven rđom, kao da je deo šume.
Radoznalost je pobedila oprez. Lida se podigla u kabinu i, gledajući unutra, vikala: u pilotskoj stolici je nepokretno sedeo skelet u obliku, kao da je zamrznut u poslednjem trenutku života. Na vratu mu je visio medaljon… sa njenim imenom uredno ugraviranim na površinu.
Od tog trenutka sve se promenilo. Ono što je počelo kao pokušaj da se započne sam život pretvorilo se u duboko zaranjanje u misteriju ratnih vremena — nestale posade, tajne operacije, porodične veze… i nešto mnogo više nego što se moglo razumeti.
Lida je zastrla, pričvršćena na kraj kabine. Vazduh je bio gust, ispran-mirisao je na rđu, plijesan, zaboravljeno vrijeme.
Kostur ju je gledao praznim očnim dupljama. Činilo se da je čekao upravo nju.
Jedva je skrenula pogled i posegnula za medaljonom. Prsti su drhtali, dah je zalutao. Uredno, gotovo s poštovanjem, skinula je ukras sa lanca.
Na zadnjoj strani su gravirane reči:
Lide. Kad odrasteš, Nađi me.”
U grlu joj je suvo. Srce je kucalo kao da želi da pobegne iz grudi.
– Kakva zabluda?.. šapnula je, osećajući kako se vrhovi prstiju hlade.
Forma pilota je bila sačuvana do iznenađujuće mere-kao da je vreme poštedelo upravo njega. Na instrument tabli su zgužvani zapisi na engleskom, od kojih je jedan glasio:
“Mission 13. Northern Sector. Classified.»
Nije znala engleski, ali je mogla da pročita broj.
Nesrećan broj.
Kada je Lida izašla, već je bila u zalasku sunca. Šuma je postala gušća, vazduh teži. Šuštanje okolo izgledalo je glasnije. Požurila je kući, zaboravivši na pečurke, čvrsto stežući medaljon u ruci.
Sledećeg jutra ponovo je povučena u šumu. Ne strah, već neka duboka anxioznost, kao da je nešto zahtevalo pažnju.
Ali pre nego što je izašla, čula je čudno škripanje u potkrovlju. Kuća je bila tiha – previše tiha da bi neko mogao biti u blizini. Popevši se gore, Lida je pronašla stari kofer ispunjen pismima. Jedna od njih joj je upućena:
Za moju unuku Lidu. Ako se vratiš.
Otvorivši kovertu, pročitala je:
Ako ovo čitate, onda ste pronašli avion. Ćuti o tome. Nije iz našeg vremena. I možda je došao po tebe.
Ove linije su izazvale Goosebumps. Sve što se dešavalo bilo je izvan uobičajenog. Ali ono što ju je najviše mučilo je jedno pitanje: ako je pilot znao njeno ime-ko je on?
Sutradan Lida probudila sa osećajem kao da je neko pozvao da ga u snu. Misli nisu davale mir:
Kako je mogao znati za mene? Zašto tačno ja? Ko je ta osoba u kabini? A kako je baka znala istinu?
Tvrdoglavost je prevladala nad strahom. Obučena je toplo, sa lampom u rukama, ona je otišao u šumu.
Svaki korak je bio težak. Žbunje da su se nadvijale iza leđa, drveće šeptalisь nad glavom.
Kada je izašao na livade — aviona nije bilo.
Samo mlada trava, meka mahovina i tišina. Ni metalnog sjaja, ni zarđali olupine. Kao da je sve bilo san.
Lida se osvrnula, grozničavo je tražila tragove. Ništa. Samo je negde u daljini udario Detlić.
A onda-krckanje grane.
Naglo se okrenula. Za drvećem je trepnula senka-visoka, nejasna.
Srce je zamrznuto. Senka je takođe zamrla. Lida se nije kretala. Posle sekunde, nestala je.
Ali znala je: neko ju je pratio. I možda je sve to vreme posmatrao.
Noću Lida nije mogla da zatvori oko. U sobi je mirisalo na vlagu, kliknule su stare ploče, a iza prozora je izgledalo kao da je nešto živo.
Pročitala je pismo svoje bake:
Avion će se vratiti ako se setite. Nisi samo siroče, Lida. Vaša krv se seća više nego što mislite.
Te reči su se probijale do kostiju.
Sedeći na podu, stežući medaljon, odjednom je osetila kako se vazduh trese. Soba je malo zadrhtala, kao da je prostor fluktuirao.
Iz zida, kao kroz vodu, prošli su obrisi kabine. Tamo je, u polutami, sedeo pilot. Oči su mu bile žive. I gledao je pravo u nju.
– Lida… – zvučalo je gluvo, kao iz dubine vode.
Medaljon u njenoj ruci iznenada se zagrejao poput vrućeg metala.
– Ko si ti?! Zašto me zoveš?! uzviknula je.
Pilot se nije pomerio. Samo su mu usne šaputale:
– Zapamti koordinate.
I sve je nestalo. Vazduh se vratio sebi, soba je postala ista.
Na podu je ležala beleška-kao da je iskliznula iz prošlosti. Na njoj koordinate:
Širina 62.001. Dužina 47.744. 12:13 – ne kasni.
Lida je drhtala. Ali unutra je već nastala odlučnost.
Sledećeg jutra ustala je rano. Vetar se pojačao, šuma je zvučala alarmantno. Nešto se pripremalo. Nešto je čekalo.
Tačno u 12: 12 Lida je izašla na Poljanu. U rukama — sat, srce-u skladu sa vremenom.
12:13.
Medaljon je izbio vrućinom. Vazduh se zaglavio, uvrnuo u levak — i ispred njega je, kao i prvi put, nastao avion.
Ne Mirage. Nije halucinacija. Stvarno, stvarno kao i svaka stvar na ovom svetu.
Tek sada je znala: to nije kraj. To je početak.
Ali sada su vrata kabine bila otvorena.
Lida se polako približila. Pilotska stolica je bila prazna. Unutra, na vrhu kontrolne table, ležao je novi komad papira. Uzela ga je.
To je bio dečji crtež: devojčica za ruku vodi čoveka u vojnoj uniformi. Potpis na dnu je glasio:
Lida, 4 godine.»
Srce je zamrznuto. Svet se ljuljao.
– Tata?.. – izbila je iz nje.
Negde u šumi, grana je ponovo pukla.
Lida je stajala stisnuvši crtež. Misli su se bacale:
Tata? Ali kako? Zašto je u ovom avionu? I zašto sada?
Medaljon na njenim grudima je malo vidno vibrirao, kao da je odgovorio na njenu uznemirenost.
Iza se začulo šuštanje.
Naglo se okrenula. Na ivici proplanka, između drveća, nešto se kretalo. U početku je to izgledalo kao senka. Ali onda je iz sumraka izašlo lice-bledo, kao da je izrezano iz pepela. Bez usta. Sa očima — ljudskim, ali tuđim.
Stvorenje se nije pomerilo. Ali Leedu je probilo samopouzdanje:
Ako ja ću pokrenuti — ona ide za mnom.
Ona se polako okrenu na avion. Vrata su bila odškrinuta. Unutar sve je ostalo kao i pre — samo na pilotskom mestu leži drugi medaljon, potpuno ista kao i ona.
Lida ga je uzeo… i ču glas:
— Oni idu. Ti bi trebalo da se uhvati, Lida. Samo ti možeš završiti ciklus.
— Ciklus? Šta je ciklus? Šta se dešava?! — mentalno plakala.
Biće na ivici proplancima sdvinulosь. Neprimetno, tiho. Polako. To ne pobježe za nju — to je znao, da vremena više nema.
Lida šagnula unutra aviona i zahlopnula vrata.
Unutra je kabina zaživela. Prigušene sijalice su se upalile jedna za drugom. Priborna panela je slabo osvetljena bez žica, bez izvora energije.
Dugme sa oznakom “start” treperilo je poput srca.
Napolju je tišina. Ali negde tamo, u inostranstvu vidljivog sveta, čekalo se nešto što nije imalo ime.
Lida je posegnula za dugmetom. Zadržala sam dah. Kliknula sam.
Prostor oko njega se trzao. Kabina je bila ispunjena sivom svetlošću, kao da je vreme puklo. Iza prozora je nestala šuma.
Pred njom rasstilalasь vazduhoplovna baza — hladno, napuštena, kao da je isklesan u prošlosti. Avioni, signalne zastave, uniformisani ljudi. A među njima — on.
Pilot. Njen otac. Živi.
On je pogledao pravo u nju.
— Ti si po desnoj strani. Sada izaberite: da ostane ovde… ili da se vrati nazad.
Lida nije znala šta da kaže.
Iza leđa — usamljenost, sirotište, prazna kuća. Ovde je otac. Čovek ne bi trebalo da postoji. Ali koji ju je čekao.
— Rešite, — rekao je on, — i znaj: mnogo zavisi od toga izbora.
Pogledala je kroz staklo-izvan vremena, kao u petlji, ponavljala se ista slika. Ista čistina, isti avion, ista ona. Ciklus. Začarani krug.
– Zašto ja? konačno je pitala. – Zašto si?
Pogledao ju je sa bolom.
– Zato što nisi samo ćerka. Ti si rezultat izbora.
Otišao sam na let znajući da se neću vratiti. Bio je to zadatak da se pređe privremena greška. Prosledite koordinate sledećoj generaciji. Ali nešto je pošlo po zlu. Zaglavio sam se između vremena kao u kapljici smole.
Baka je znala. Upozorena je. Ali ti si prva osoba koja me je pronašla. Jer se kvar otvara jednom u 50 godina. A ti — 17. Tada počinje iznova.
Po korpusu aviona prošao je gluv udar.
“Došao je”, šapnuo je otac.
– Ko je on? pitala je Lida.
– Čuvar ciklusa. Ne može da govori. Ali on nije neprijatelj. On je čuvar. Traži one koji krše granice.
Stvorenje iza zida aviona počelo je da propada. Ne kao čudovište. I kao odraz nečeg starog, poznatog.
– Bio sam ja? šapnula je.
Otac je ćutao.
A onda je stvorenje posegnulo – do medaljona na njenim grudima.
I shvatila je.
Ako ostane, biće pored oca-bezvremenski.
Ako ode, moći će da prenese znanje, upozori svet, prekine ciklus.
Ali onda će zauvek nestati.
I opet će ostati sama.
Medaljon je postao topao. Iz njega se začuo glas-poznat, privržen:
“Jači ste nego što mislite. Ti si veza. Izaberite srcem – i vreme će vas čuti.»
Lida je stisnula pesnicu. Ustala je između oca i bića.
– Ne mogu vas oboje izgubiti.
Ali ako ostanem-sve počinje ponovo. I niko neće spasiti.
– Izvini.…
Pružila je medaljon stvorenju.
Avion je zadrhtao. Blic. Vreme se razdvojilo.
– Lida! – viknuo je otac. – Hvala. Za sve.
I tu je tišina.
Epilog
Probudila se na podu kuće. Sunce je igralo zrake u prašini. Sve je bilo kao nekada. Skoro.
Na podu pored nje ležao je ugljenisani list papira.
Na njemu – samo nekoliko redova:
Ciklus je završen.
Predaj drugima.
