– Nisam se zasitio-Vasia je uzeo veliku posudu za salatu sa police, sipao do ivica borschta gušće, stavio da se zagreje u mikrotalasnoj pećnici.
– Zašto toliko? Na Jedi, ostaće.
– Još ću tražiti dodatke. Hraniš me kao mače, večno gladan.
– Gde se sve uklapa u tebe? – zaista nisam razumela Julija, gotovo sa užasom gledajući kako muž upija ogromnu porciju supe, ulazeći sa velikom kriškom hleba Velikodušno namazanom puterom.
Šta je tu? Dečja norma. Potrebno je kupiti posuđe za odrasle. Nema od čega.
– Šta nije od čega? Usluga je nova, lepa, za venčanje poklon.
– To je dobro za goste, a sami treba da jedu normalno.
Ispravio je boršč i izvadio pečenu piletinu iz rerne.
Vasilijev apetit je bio zavidan. On bi, ne trepnuvši, pojeo ovu piletinu u jednom sedenju, ali bi se stideo žene.
– Hoćeš li? ponudio joj je iz ljubaznosti.
Za šta sam je pekla? Naravno da hoću.
Sa uzdahom žaljenja odlomio joj je ružičastu pileću nogu i počeo da jede ostalo.
– Slušaj, ostavi za večeru, neću ceo dan da se družim u kuhinji-Julia mu je bez ceremonije oduzela ono što je ostalo.
– U redu, onda DOJ-nevoljko se složio Vasia.
– Koliko ti se toliko uvuče, ne razumem. Kaže se da je stomak čoveka veličine banane. Kakva je banana tamo, veličine kante?
Vasilij je želeo da odgovori, ali ga je odvratio telefonski poziv.
– Da, mama, dobro nam ide, Ne brini. Ne psujemo, ne. Dobro jedem. Julia ukusno kuva. Malo je tačno i stavlja se u tanjir, ali uskoro ćemo kupiti posuđe, bez brige.
Julia je zakolutala očima prema plafonu, slušajući njegove žalbe. I za šta je samo volela ovu bebu?
Celo selo je odvratilo Vasilija od venčanja sa gradskom Fifom. Ali on je ustao, nije slušao nikoga. Zaljubio se bez sećanja u Julenku i naselio se sa njom u gradu, ostavivši roditelje i mnogobrojnu rođaku u selu.
Upoznali su se u njenom novom studijskom stanu kada je u teretnom taxiju Iule doneo nameštaj koji je kupila za domaćinstvo.
Kao što su se videli, odmah su znali da će se ponovo sresti. Nisam mogao dugo da se nagovorim. A o čemu se više neće sećati. Ljubav im se dogodila stvarna, ne mogu se videti.
Samo jedan problem – Vasia je od detinjstva navikao da jede obilnu, masnu i zadovoljavajuću hranu, a Julia, kao ptica, nekoliko puta kljuca viljuškom na tanjiru i navija.
– Ali pre venčanja ste jeli kao običan čovek, zašto se sada iznenada promenio? – nisam mogla da razumem Julija.
– Da, nisam jeo sa tobom, Samo sam se pretvarao. A onda, kada su se rastali, otišao sam kući.
– Ispostavilo se, ti si me prevario na sebi ženil? – smejala se ona. – Zabavno je slušati takva priznanja.
– Ništa, mislim, ti si privыknešь, – umiruje je.
Ali u ostatku problema nisu imali. Svi radili zajedno, i u prodavnicu išli, i pribirali, i platu sve Bob ženu dao.
I svekrva, Olga Semenovna, čak im je skoro zadovoljan.
– Grube reči jer ne može reći prepreku mi u kuhinji pročistil. Zlato, a ne zet. Takav rabotящiй i ljubazni! Šteta je samo što ne gradski. O tom sam, naravno, sanjao.
A svekrva, uljana Timofejevna, bila je zabrinuta. Skupila se i odvela hranu u grad da ne bi gladovala svog voljenog sina.
Rano ujutru, u subotu, oni su se pojavili sa Mihailom Fedorovičem, i preplavili su prihodnicu vrećama.
Svekar je odmah otišao po svojim poslovima, a svekrva je počela da razgrađuje hotele.
– Hranite svog muža na ljudski način, ne gladujte, evo mesa za vas, svinjetina, teletina. Krompir vreća, šargarepa, luk, cvekla, kupus. Kanta meda, džem od jagoda, kukuruz jako voli. Jedite sami, ili napolje, transparentno. Bundevu dok je jedna, a zatim je donesemo, moramo ih jesti. A onda mleko, pavlaka, skuta domaći, jaja korpa.
– Oh, nemamo gde da to zadržimo, uplašila se Julija, zašto toliko stvari?
– Ništa, brzo će nestati. Sin je zdrav kod nas, voli da jede. A onda iz tanjira hraniti, zar ne? Šta ćeš da radiš? Gde je Vasяtka?
– Napolje, spava još, slobodan dan. Da, ne iz tanjira, jedemo iz tanjira.
– Batuški, ishudal, ispod pokrivača se ne vidi-uljana Timofejevna se zalupila po strmim stranama, prišla vrhovima prstiju sinu koji je spavao, mahala glavom i isto tako, na vrhovima prstiju, vratila se vrećama i torbama – eto, doneli smo – izvadila je dve posude od tri litre, – posuđe za kukuruz.
To je taziki, zamorgala jula.
– Čovek se mora hraniti, a ne zadirkivati tanjirima – svekrva je postavila posude na sto-ne možete štedjeti na hrani, oslabiti, neće moći raditi. Predali smo ti sina upijenom, bogatašu, pa, ne portiju.
– Oh! – Julia je otvorila jedan od paketa i uplašeno skočila u stranu – šta je to tamo?
– To je hladno sve, kuvajte. Pošto ne znam kako, Bob pomoći, on je to slučaj voli.
– Šta ja volim? – podneo glas Vasilije, vыpolzaя ispod jorgana.
– Holodec, sine, – radosno je ponovila Uliana Timofeevna, – kuk.
– Hajde, mame, – on je otišao, počesыvaяsь, pregledao gostincы, – evo hvala. A onda sam hteo da idem. Baš na vreme za novu godinu proizvodi potrebni.
– I-i-i, do nove godine sigurno neće ostati, uvek ćemo doneti. I bolje da nas vidite, zajedno i upoznamo.
– Nisu odlučili još, da razmislimo.
– I misle ništa, – rekao je vraćanje svekar, – na Novu godinu nas podrulivaйte, ovde idu-to! Sve naše sabraće. I svatью vezite, neka ne odbija od rodbine.
Ceo decembar, Julija je ubedila muža da ostane na novogodišnje praznike u gradu. Ali Vasilije nije želeo da čuje ništa, propustio je mamine pite i knedle. Julina strapnja nije dopirala do mamine.
Olga Semenovna nije volela ideju da dočeka novu godinu u selu. Ali nisam želeo da ostanem u gradu, morao sam da se složim.
Sazvali su se, razgovarali o tome šta da donesu iz grada, i trideset decembra su otišli u posetu sa poklonima taxijem.
Cela velika porodica se već pripremala za praznik. Došli su u posetu roditeljima obe sestre Vasilija sa muževima i decom.
U dvorištu je trepnula girlяndama obučena elka, a u kući su majka i sestre veštile kod ploče.
Zetovi su zajedno sa ocem bili na podu kod žena da izvuku nešto iz podpolja, donesu, odnesu, očiste, iseku…
Deca, u novogodišnjim kostimima medveda i zečeva, obvijena mišurom, izrezala su snežinke iz papira. Slatka stara baba Alena je pratila da se ne mazi.
Pomoć je stigla! dočekala je goste uljana Timofejevna. – budite kao kod kuće, povežite se, knedle vajanje ruku nije dovoljno.
– Imate isti napolje, dosta je već nalepleno, – pogledao Olga Semenovna na velike fanernыe listova sa pelьmenяmi.
– Gosti će doći, a ni sami neće želeti. Ne planirate uskoro, ostanite do kraja praznika.
Ceo dan, izvajane knedle, krošili salate, pekli pite, pripremio holodec, sarmu, peciva, kobasice, grickalice…
Noću su raspoređeni dušeci direktno na podu, teško umestiv sve u dve male sobe. Samo baka svečano spavala jedna na visokom gvozdenom krevetu, da sve petoro dece (starije devet, mlađi tri) propisuje preko na razložennuю kauču.
Sledećeg dana, nakon doručka, posao je ponovo ključao u kuhinji.
Muškarci i deca su poslati u dvorište, da se za noć spuste sneg, da se izgradi planina.
– Da li ćemo samo jesti? Olga Semenovna je dugo bila zainteresovana za ovo pitanje. – Da li ćemo još nešto imati u programu praznika?
– A kako-odgovorila je Galina, Vasilijeva starija sestra-petarde, vatromet. Detvora ne čeka.
– Muškarci ne čekaju manje-nasmejala se valja, mlađa. – Romka pola plate potrošio na ovu glupost. I tvoj Fedor se hvalio arsenalom. Zapali, uopšte.
– Idemo po goste-rekla je Uliana Timofejevna-ne boj se, ne dosadi. Uopšte, ostanite kod nas duže, nećete požaliti.
U novogodišnjoj noći vreme je bilo fenomenalno-lagani mraz, pahuljasta snežna kugla. Izgledalo je kao da je celo selo proliveno na ulicu, niko nije želeo da sedi kod kuće.
Do jutra su se pozdravili, zvučala je muzika, smeh. Ljudi sa poklonima i poslasticama ulazili su u gosti jedni drugima, pevali, plesali i ljubili se.
I sledećeg dana, izgleda da se niko nije probudio u svom krevetu, sve se pomešalo i pomešalo.
– Uljana! – čuo sam vrisak sa kapije, – moje imate?
– Ne, imam mucanje, nisam video moje?
– Romka tvoj kod Ždanihe se mamuri, Fedьku je već voloket. Idem da sakupim svoje.
A sledećeg dana, na snežnoj gori iza sela, organizovali su se masovna kacanja. Na sankama, tubingima, kartonima, tazicima i koritima, ko je na čemu, skliznuo je pod vizg i hohot, momci, devojke, muškarci i babe, pomešan sa detvorom. Bacali su se u sneg i ponovo se penjali na planinu.
– Da, zabavno je za vas-priznala je Olga Semenovna, gledajući kroz prozor kako se ljudi brčkaju-ali to nije za mene. Ni za šta u selu ne bi mogla da živi.
– Ništa, živimo-Uliana Timofeevna je ponovo mesila testo za pite. – Samo sa poslom imamo problema, nemamo ga. Ljudi ulaze u grad. I tako, milost. Detvore razdolje. Imamo školu. U leto, dođite. Odmaralište je stvarno.
– Možda nekako…
Ali Julija je uveče objavila majci da su ona i Vaseja odlučili da se ovde nasele zauvek.
– Mogu raditi na daljinu, internet je tu, do grada pola sata vožnje svega. I tako mi se ovde svidela seoska hrana i snežni tobogani!
Jesi li poludela? – majka nije mogla da veruje da ćerka govori ozbiljno. Šta je ovde zaboravila? Nemate pojma koliko je teško živeti u selu. Mislite da će svaki dan biti praznik? Prljavština, stajnjak, muve. Nema prodavnica, nema pozorišta!
– Vasia je veoma ubedljiva. I želim da pokušam. Ja ne mogu da ga nahranim, nasmejala se jula, a da se približim gradu nego u gradu iz jednog okruga u drugi.
“To je tačno”, klimnula je svekrva, ” umesto da se ukorenite, uvek će uspeti nazad. Bar malo pomoći nama starcima.
Mesec dana kasnije, Olga Semenovna je došla da poseti ćerku, koja je već počela da nedostaje.
Ona nije odmah ga je prepoznala, prošao po dvorištu, skoro do trema, kada Julija okliknula od štale:
– Mama! Zdravo! – ona sušeno ruke o kecelju, nadetый preko k-tip prsluci i, uzimajući kofu, otišao u susret, nespretno, preuređivanje noge u ogromnim valenkah.
– Julija?! Olga Semenovna ostolbenela.
Ali najviše ga je pogodila ne odeća. Ćerka oporavila do neprepoznatljivosti i to već nije bila na sebi slične.
