– Ah ti, jebeno sranje! Irina Viktorovna je glasno i žestoko vikala, ljutito se namrštila.
Njena ruka je brzo krenula ka Natašinoj glavi, a zvučni podzatilnik je zvučao za stolom kao pucanj. Od iznenađenja, Nataša je zadrhtala, bacila kašiku na tanjir. Talas gorčine i ljutnje odmah ju je prekrio glavom — to više nije bio prvi iskorak svekrve, već je prvi put stigao do fizičkog napada.
Irina Viktorovna je smatrala snahu bezvrednom posebnom. Spokojna, inteligentna i izličena Nataša je izvukla iz sebe svojom blagovoljnošću i svetskim manirima. Ceo život je radila kao skladište na povrćnoj bazi među pijancima i bivšim zatvorenicima, Irina Viktorovna je u snahi videla “barinu”, koju je duboko prezirala.
Posebno obostrilosь to je stav nakon što je njen sin izgubio posao i nije mogao dalje da plati za sъemnuю stan — onda su se preselili prema njemu. Od trenutka kada je počelo sada strpljenje… Nataša pokušao da trpim sa majke, ali kada se muž, pre nego što omiljeni, postao prepuštanja majke i sam postepeno da se pretvori u tirani, ona je počela da razmišlja o bextvu od cele ove situacije.
I sama Irina Viktorovna je predložila rešenje. Pre toga, Nataša se naljutila na Volodu – ponovo je stajao pred njom ravnodušnog lica, noseći nove pantalone zamrljane masnim mrljama. Supa koju je rekao nešto o poslu slučajno je pao na pod.
– Sada sve očistite sami! – Nataša je vikala slomljenim glasom.
U tom trenutku, Irina Viktorovna je sa svom snagom udarila snahu, pokretanu majčinskim gnevom. Nije mogla da dozvoli da ova krhka devojka ponižava njenog rodnog sina!
Videvši izraz lica žene nakon udara, Volođa se iznenada glasno nasmejao i, obraćajući se majci, rekao je kroz smeh:
– Mama, ti si samo heroj! Pogledaj samo nju! Kao u komičnom filmu! Nataška, sada si kao prestravljena piletina koja je bačena sa grgeča!
Taj smeh je bio poslednja slama. Suze su se već kotrljale po Natašinim obrazima-iskočila je iz kuće, jedva da je imala vremena da obuče cipele, zalupivši vratima.
Plakala bi! Prava devojčica! – bacio ju je za Volodom i posegnuo za daljinskim upravljačem televizora.
Nije se ni pomerio da je zaustavi ili bar pitao šta se dogodilo — nije ga bilo briga.
– Vrati se, pusti supu-izjavio je. – Mama, ni u kom slučaju ne prilazite ovoj lokvi! Neka se Nataška sama snađe.
– U pravu si, sine-odgovorila je Irina Viktorovna. – Još je mlada, previše impresivna… ova mlada dama je uvek bila iscrpljena. Neka hoda, skrasi-ne ide nigde. I čuješ me: ne dozvoli joj da te više povredi! Razumem? U porodici mora biti glavni čovek!
Pobarabanivši sina po ramenu, Irina Viktorovna se prilično nasmešila red u kući je obnovljen.
Sat vremena kasnije, Natasha se zaista vratila. Bila je mirna, sabrana. Ne govoreći ni reč mužu i njegovoj majci, otišla je u kuhinju, pažljivo obrisala pod, gde je Barsik mačka već uspela da večera, i, niko nije primetio, uselila se u uglu da pročita svoju omiljenu knjigu.
A sledećeg jutra Volodia i njegova majka dobili su neočekivano iznenađenje.
Kasno se probudio, kao i obično, Volođa je posegnuo i krenuo u kuhinju, sanjajući o šolji kafe i nečemu ukusnom. Ali jedva je otvorio oči, kao što je primetio da je u dnevnoj sobi prazno.
– Mama! Da li ste odlučili da preuredite? – uzviknuo je neumoljivo. Gde je moj sat? Gde je laptop? Gde je uopšte Nataša?
Irina Viktorovna je takođe samo-samo se probudila, bacajući ogrtač na sebe:
– Kakav sat, sine? Šta se dešava?
– Nestao je sat sa noćnog ormarića! Nema laptopa! Čak ni telefon nije!
Oboje su požurili da pretraže stan. Pored onih stvari su nestali dragi nove patike Volodi i njegov zlatni prsten, koji je on obično ostavljao na stočić pred spavanje.
— Mama, ja ništa ne razumem! Gde su nestale sve moje stvari?! — vikao Volođa, već počinje da paniči.
— Može, nas opljačkali? — ahnula Irina V., poblednev. — Kako to da smo još živi?!
Nije ni pomislila da bi Nataša mogla sama da ode-u njenom razumevanju, snaja je samo istrčala po hleb ili iznela smeće. Ali pažljivijim pregledom stana primetili su belešku kako nežno leži na kuhinjskom pultu ispod vaze sa cvećem.
Volođa je zgrabio list i počeo da čita naglas:
“Dugo sam tolerisao oboje, ali nisam rob ili igračka za batine. Ono što sam uzeo je naknada za sve što ste mi naneli. Neću više da živim sa tobom, Vova. Postali ste sasvim drugačiji nakon što ste se preselili kod mame. Ne tražite me-ja ću podneti zahtev za razvod. Nataša.
Kada je pročitao, Volođa je zbunjeno pogledao majku. A Irina V., čuvši reči beleške, pocrveneo od besa:
— To je tako merzavka! Sve odneta! Samo ukrao, znaš?! Ona nas občistila i uliznula, nezahvalan! I ti si je nazvao svoju ženu, Volođa? Da, ona je običan predatelьnica! Sada ću pobeći za njom!
Volođa je požurio ka vratima:
– Vratiću je! Pokazaću joj, ko je ovde gazda! Da se setim!
A u međuvremenu Nataša već je kod sebe kod mame, u prijatnom toploj dnevnoj sobi. Tiho pila čaj i rekla:
— Mama, ja više ne može tamo da ostane! Bila je to noćna mora, a ne porodica!
– Rekla sam ti davno, ćerko. Trebalo je otići ranije. Sa svekrvom je teško uvek se slagati, a sa onom poput vas — posebno. Dobro ste što ste trajali toliko dugo.
U tom trenutku je zazvonilo zvono na vratima. Natašina Mama je otvorila-na pragu je stajao Volođa, razbarušen i preplavljen besom.
Gde je tvoja ćerka? Koji su trikovi?! Zašto su mi stvari oduzele?!
Nataša je mirno izašla u hodnik, prekriženih ruku na grudima:
– Ukrala? Da li sam to ukrao? To je moja nadoknada za tri godine poniženja i maltretiranja! Ako ih želite nazad — dobrodošli na sud. Tamo ću reći sve: kako si dozvolio majci da me vređa, kako se smejao umesto da me brani. Mislite da je prošlo uzalud?
O kakvoj moralnoj šteti pričaš?! Jesi li lud? vrisnuo je Volođa.
– Šta misliš? Zar nisam u pravu? Tokom godina, ti i tvoja mama su me gurnuli do krajnjih granica. Mislite da će proći besplatno?
– Daj stvari! Dajte sat! – nastavio je da cvili.
– Prestani da vičeš! Dobićete samo preko suda. Ili ih otkupite u zalagaonici. Hoćeš adresu dama?
– Da, uopšte… potpuno sam se iselila sa kalema! Volođa se uhvatio za glavu.
Natašina Mama, koja je posmatrala stvari, konačno je intervenisala:
– Mladiću, ponašaj se pristojno! U tuđoj ste kući! Još jednom povisite glas — pozovite policiju. Razumem?
Volođa je ćutao, zbunjen i zbunjen. A Nataša mu je pružila priznanice iz lombarda.:
– Ja nisam lopov, Volođa. Samo više ne želim da zavisim od tebe. Uzmi i idi.
I otišao je mrmljajući pod nosom psovki.
Nekoliko dana kasnije, konačno se oporavila nakon svih iskustava, Nataša je podnela papire za razvod. Njena odluka je bila konačna i nepovratna.
A kod kuće Volođa i njegova majka nisu mogli da se smire.
– Sine, moraš je vratiti! To je sramota! Neka zna ko je glavni ovde!
– Mama, kako da je vratim? Upravo me je izložila!
– Mora da ima devojke! Pokušajte da saznate kroz njih gde se trenutno krije! Ne može da sedi zaključana!
Pokušao je Volođa… ali svi njegovi pokušaji su propali. Natašine prijateljice, znajući šta je prošla, čak su odbile da razgovaraju sa njim.
Kao rezultat toga Volođa je ostao bez supruge, u stalnim ssorah sa majkom i bez trunke poštovanja prema sebi. Ali, Nataša, konačno oslobođeni od toxičnog okruženja, počeo je novi život — miran, pristojan i ispunjen radošću.
Zaključak: Ponekad je bolje da pobegne na vreme, nego da izdrži do poslednjeg. Jer istinska sreća počinje sa poštovanja prema sebi.
