Katja je stigla u prestonicu sa koferom u rukama i ogromnim snom u srcu. Iza njih je stajao provincijski grad, gde je svaki dan bio sličan prethodnom, gde su se svi poznavali od detinjstva, a budućnost je izgledala kao začarani krug. Ali nije hteo da podnese takav život. Njen cilj je bio jasan-postati advokat. Ne zbog prestiža ili fantastične diplome, već zato što je želeo pravdu. Želeo sam da se oslobodim siromaštva u kojem su on i njegova majka dugo bili zaglavljeni, ali gde bih drugo mogao da izađem da nije bilo studija?
Izračunao je sve: duge noći sa udžbenicima, jutarnje trčanje kao način da ojača svoju volju, gvozdenu disciplinu. Katja je bila jedna od onih koja nije odustala. Ili je bar pokušao da izgleda kao jedan.
Ali život je bio drugačiji. Bodovi za prijem nisu bili dovoljni. Malo.
“U redu je”, rekla je sebi pred ogledalom, vraćajući se sa poslednjeg ispita. – Biću bolji sledeće godine. Glavna stvar je ne odustati.
Plaćena obuka? To su iznosi nedostupni devojci čija se majka jedva mogla sresti dok je radila kao medicinska sestra i uveče radila u pekari. Katia se setila da je majka skinula gumene rukavice nakon smene, polako uzdišući i govoreći:
“Da jeste … tada ceo moj život ne bi bio uzaludan.”
Katja nije dozvolila da se slomi. Nije plakala. Prerano sam postao odrasla osoba. Previše tvrdoglav da traži pomoć. Previše ponosan da bi se nametnuo. Znala je da će mama pristati na sve—prodati stvari, uzeti kredit, zaposliti se negde drugde. Ali Katja nije mogla da dozvoli da se to dogodi. Nije imao pravo.
Umesto Univerziteta, radim u skromnom kafiću u blizini metroa. Malo mesto sa pilingom i jednostavnim menijem. Konobarica sigurno nije san, ali pored iznajmljene sobe koju je iznajmila, u slabo osvetljenoj kući sa bučnim komšijama.
Život je postao cikličan: rast-promena-kuća-san. Nisam mogao ni sanjati. Samo će ponekad noću ležati u mraku gledajući u plafon i šapćući:
“Uspeću.”Definitivno ću se prijaviti. Naravno.
A onda je te večeri došao. Na prvi pogled izgleda uobičajeno. Katja je sedela u baru, služeći ostalim kupcima. Na jednom od obroka, dva muškarca su očigledno pijana. Naručili smo jedno pivo, zatim drugo, pa drugo. U početku su bili mirni, a zatim jači i samopouzdaniji.
– Hej, draga devojko, dođi ovamo!- Začuo se glas. – Zašto stojite tamo kao drvena stvar?
Katja je pokušala da ode, ali je jedan od njih ustao i blokirao prolaz.
– Zašto si tako stroga? To nije dvorište, zar ne? Nasmejao se, zadovoljan svojom šalom.
“Moram da odem u kuhinju”, čvrsto je odgovorila.
“Zašto ne ostaneš sa nama?”Hajde da sednemo i razgovaramo. Šteta?
Zgrabio ju je za ruku. Nije bolno, ali je previše poznato. Nešto se pokvarilo unutra. Povukao je ruku, napravio korak unazad. Strah mu je blistao u očima.
“Molim te … ne”, šapnula je.
“Hajde, više nisam devojčica”, čovek je napravio korak dalje.
“Hej prijatelji moji “” sa leđa je došao miran, ali glasan glas. – Možda je vreme da se raziđemo?
Katja se vratila. Na ulazu je stajao visok čovek u kožnoj jakni sa kratkom kosom i izgledom koji vas je odmah naterao na razmišljanje. Nije podigao glas, ali nije bilo mesta za raspravu u njegovoj intonaciji. Muškarci su promenili pogled, na trenutak oklevali i krenuli ka izlazu.
Kad su se vrata zatvorila, Katia je izdahnula.
“Hvala”, rekla je, osećajući drhtav glas.
Hajde, nasmešio se. – Ne možete ih uopšte pustiti unutra.
Prišao je, ali ne previše blizu. Samo da budem u blizini, ali da se ne plašim.
“Dozvolite mi da vas odvedem.”Posle toga ne morate biti sami.
Katia je na trenutak oklevala, ali klimnula glavom. Izašli su zajedno. Vazduh je bio pun leta-miris prašine, lišća i vrućeg asfalta. Prišla joj je bez postavljanja pitanja.
“Moje ime je Oleg”, predstavio se prvi.
“Katja”, odgovorila je.
– Da li dugo radiš ovde?
– Skoro šest meseci.
“Nije lako, zar ne?”
Klimnula je glavom.
– Došao sam da idem na Pravni fakultet. Nije uspelo.
Shvatio je. Nisam pitao. Upravo sam promenio temu.
– Ja sam lokalni. Služio je, a zatim se vratio. Moj otac je nedavno umro. Moja mama je otišla kada sam imala deset godina. Sada radim kao automehaničar na STO pored mosta. Znaš?
“Videla sam znak”, nasmešila se.
I u tom trenutku se između njih nešto promenilo. Kao da je vazduh postao mekši. Oboje su se nasmejali – bez patosa, samo zato što je bilo lako. Jednostavno i toplo.
“Imate dobar glas”, rekao je.
“A vi… oči samopouzdanja”, odgovorila je Katia.
“Pouzdan?”
– da. Možete se sakriti u njima.
Nasmejao se, pomalo zbunjen.
– Upravo si mi dao kompliment. Nisam očekivao.
Brzo su stigli do njenog ulaza. Katja je zastala i pogledala ga.
– Hvala što ste me primili. I za intervenciju tada.
– Nema šanse. Ali ako želite, mogu se vratiti negde drugde. Samo da se uverim da si dobro.
Klimnula je glavom.
“Biću srećan.”
Sledećeg dana je zaista došao. Sa jabukama. Nema cveća, nema patosa. Samo jabuke. “To bi bilo korisnije”, rekao je.
Zatim je bilo nekoliko poseta. Nedelju dana kasnije, Katia je već znala da je sigurna s njim. Dve nedelje kasnije, uzela je njegove stvari i preselila se kod njega.
Bilo je impulsivno. Skoro. Ali u njemu je bilo nešto što je stvorilo poverenje. Nije bio opširan, ali učinio je sve. Katia je to osećala intuitivno-nije bila jedna od onih koja je odlazila i varala.
Život zajedno bio je iznenađujuće lak. Oleg je bio promišljen, praktičan i uvek je pronalazio vreme. Jutro je počelo doručkom, uveče šoljom čaja. Mogla je čak i popraviti slomljeni fen za kosu, a Katia je prvi put osetila da nije sama.
“Mogu sve da uradim s njim”, pomislila je, gledajući ga kako pažljivo seče hleb.
Počeli su da štede novac. Male, ali redovne količine. Jednog dana Katia je ponovo počela da govori o prijemu. Oleg je klimnuo glavom:
– Sve će biti u redu. Po redu. Prvo venčanje.
Venčanje … sanjali su o tome kao dalekom, ali stvarnom svetlu. Skromna haljina, dva prstena, torta-da bude topla, svetla i stvarna. Setimo se kasnije, godinama kasnije, sa osmehom.
Ali jednog dana se sve promenilo. Citat je došao iznenada. Oleg je otvorio poštansko sanduče i smrznuo se. Bela koverta, ime, datum. Senka mu je blistala u očima.
Katia je upravo izašla iz tuša, držeći peškir. Video sam njegovo lice i shvatio da se dogodilo nešto strašno.
– šta je to? “Šta je to?”pitala je.
Pružio je novine. Ćuti.
Katia je ovo pročitala. i unutra mi je bilo hladno. Kao da mu je neko ugasio svetlo u grudima.
Oleg ju je zagrlio, zagrlio.
– Ne brini, Katenka … vratiću se uskoro. Imaćemo Venčanje. Sve onako kako smo želeli.
“Vrati se živ … molim…”šapnula je, jedva zadržavajući uzdahe.
Pokušao je da se nasmeši. Ali u njegovim očima postojala je anxioznost koja se nije mogla sakriti. Neko ko sedi duboko u duši i još uvek se oseća.
Tri dana kasnije, otišao je. Na autobuskoj stanici čvrsto ju je zagrlio, poljubio hram i rekao…
“Obećali ste da ćete sačekati.”
“Sačekaću”, odgovorila je bez oklevanja.
Klimnuo je glavom, dugo je zurio u nju, kao da želi da zapamti svaki red, svaki dah, i ušao u autobus. Automobil je počeo da se kreće. Otišao je.
Od tog trenutka za Kati je počelo vreme čekanja. Svaki dan je bio isti kao da je neko pritisnuo dugme za odlaganje. Svaki poziv je postao događaj koji je ubrzao moje srce. Živela je pored svog telefona: probudila se, proverila vezu, otišla u krevet i držala je u ruci kao da je može zaštititi.
A onda su počele čudne senzacije: mučnina ujutro, vrtoglavica, iznenadna slabost. Prvo je krivio živce, a zatim umor. Zakazao sam sastanak sa lekarom. Testovi su se pokazali u redu, ali lekar je zamišljeno rekao:
– Možda bi trebalo da odete kod ginekologa? Samo da isključim mogućnost.
Katja je pristala bez posebnog interesa, samo formalnost. Ultrazvuk, hladni gel na stomaku, beli zidovi kancelarije.
“Čestitam”, rekao je lekar dok je sklapao opremu. – U 5-6 nedelja trudnoće.
Katja se smrznula.
– šta? Ali Bio sam na piluli.…
“To može biti”, slegnula je žena ramenima. – Stres, režim, dijeta… snažno utiču.
Katia je izašla iz kancelarije naslonjena na zid. Svet oko vas izgledao je drugačije, kao da je neko preuredio nameštaj u sobi u kojoj živite ceo život. Stavio joj je ruku na stomak i osetio toplinu iznutra. Život. Mala, krhka, ali stvarna.
Ja ću to rešiti, pomislila je. “Za tebe, dušo.”Za nas.”
Odlučila je da ne govori ništa dok se nije vratila. Može da sačeka. Ili će vam reći ili vam poslati poruku u pravo vreme.
Ali moje srce je bolelo od anxioznosti. Gde je sada? Zašto ćuti?
Katja je čekala. Molio se. Živeo je i verovao.
Sedela je na ivici kreveta, držeći telefon za grudi poput maskote. Sedam dana nije bilo poziva ili poruke. “Pretplatnik je izvan pristupne zone” – ove reči su joj postale nepodnošljiv bol. Prvog dana pronašao je izgovore: vežbanje, loša komunikacija, operacija. Dva dana kasnije počeo sam da se brinem. Treće, uspaničila se. A sada, u sedmom, osećao sam se kao da mi je u grudi ubačen vrući metal između rebara.
Jedva je jeo. Čaj, ponekad sendvič. U jednom trenutku gleda, ne videći ništa oko sebe.
A onda je zazvonilo zvono. Odjednom, neočekivano. Katja se trese, baca telefon i hvata ga nazad. Srce mi je kucalo u grlu, prsti su mi drhtali, a ekran zamagljen suzama.
Na ekranu: Oleg.
“Allo?”! Skoro je vrisnuo, gušeći se od jecaja.
– Katenka … Dušo, Čuješ li me? Izvini … u redu je. Živ sam. Kako si?
Njegov glas-poznat, topao, pomalo umoran—probio ju je do srži. Zaronio je bosonog na pod na hladnom linoleumu.
Oleg… mislio sam… već …”reči su mi ostale u grlu. Nije mogao da nastavi.
– Znam, znam … Izvini, dušo. Nije bilo veze. Ja kontrolišem sve. U životu. Zaustavio se. – Kako si, Katjuša? Obećao sam da ću se pobrinuti za sebe.
Okupio je svoju moć. Bio je to trenutak. Moram ti reći.
“Imaćemo bebu”, šapnula je, a nešto joj se vratilo u grudi. Ne strah. Nema sumnje. Svest više nije usamljena. I nikada neće.
Tiho. Duge sekunde. A onda smeh. Lagan, zabavan, pomalo neverovatan.
“Nemate pojma koliko ste me učinili srećnim!Katja … moja ljubav … to je najbolje što sam čuo U poslednjih nekoliko meseci. Ozbiljno!
“Jesi li srećan?”Šta je to?”slabo je pitala.
– Naravno! Ne oklevajte. Dete … naš. Nije važno ko je rođen-sin ili ćerka. Glavna stvar ste vi. Čuvaj se. Sigurno ću se vratiti. Bićemo porodica. Sve će biti.
Katja je stisnula oči. Suze su mu tekle niz obraze.
“Ne treba mi venčanje, haljina, prstenovi… samo se vrati živ.”To je sve što mi treba.
– Vratiću se, Katja. Obećavam. Čuvaj se. I naše dete takođe.
Dakle, prošlo je šest meseci. Razgovarali su jednom nedeljno, sanjali, pravili planove. Ali jednom je veza prekinuta. Prvo je Katia čekala veče. Onda noću. Zaspao sam sa telefonom u rukama. Dok nisam shvatio da moram da saznam istinu.
Otišao je u vojnu službu.
Mirisao je na stari papir, prašinu i vreme koje se ovde smrzavalo. Iza pulta, devojka je tiho zurila u hodnik kao da zna zašto su došli. Tamo se u kancelariji odlučuju sudbine.
Komesar se pokazao kao stariji čovek čije je lice godinama i brigama bilo ožiljano. Pogledala je Katju i odmah znala da je došla po nešto što je bolje da ne zna.
“Još uvek nema ništa zvanično – – počeo je pažljivo pregledavajući dokumente. – Ali postoje dokazi da je vaš Oleg možda u zatočeništvu.
Moja glava se vrtela. Svet je potresao. Kata je jedva uspela da ostane na svom mestu.
“Na šta misliš?”U zatočeništvu?
– Informacije su preliminarne … ne možemo sa sigurnošću reći. Ali postoji razlog za verovanje.
Zaustavio se, a zatim, primetivši njen stomak, polako je dodao:
– Jesi li u poziciji?
“Da”, klimnuo je glavom.
– Tada je posebno važno ostati miran. Ne morate da brinete.
“Zašto ti niko nije rekao?”! Čekao sam … nadajući se … “glas je drhtao, pukao je.
– Nemamo pravo dok ne dobijemo potvrdu. Njegova majka je već bila obaveštena.
“Njegova majka?”.. Katja je skočila.
“Bio je ovde. Nedavno. Odlučio sam da učestvujem.
Katia polako ustaje. Srce mi je palo. Bilo je vruće, a onda hladno.
“Vidim”, tiho je rekla. – hvala.
Otišao je kući zapanjen. Vetar je bio ispred mene, šešir mi je skinut i ruke su mi drhtale. U glavi su mi bile reči: “možda u zarobljeništvu”, “odlučio sam da prisustvujem”, ” moja majka je već bila obaveštena…
Žena ju je čekala na ulazu. Visok, uredno obučen, sa skupom torbom i povjerenjem u svaki potez.
“Jesi Li Katja?”
– da. A ti?
– Ja Sam Tatjana Stepanovna. Majka Olega.
Katja se smrznula. Sada je shvatila ko je ispred nje. Ona koju godinama nije smatrala majkom. Onaj koji je nestao iz njegovog života kada je imao samo deset godina. Neko ko se odjednom setio njenog sina.
– Šta ti treba?
“To je jednostavno”, odgovorila je žena. – Ovaj stan je pripadao mojoj majci. Prema zavetu, trebalo je da ode kod Olega, ali zapis nije uspeo da prođe njena baka je umrla pre nedelju dana. Po zakonu, to je sada moja imovina. Morate napustiti sobu. Hitno.
Katja je bledela.
Kako bi Oleg reagovao? “Šta je to?”pitala je bez spuštanja oka.
“To više nije njegov posao”, odgovorila je hladna žena. “Više se ne vraća. A ti za mene nisi ništa. Ni supruga ni majka njegovog deteta. Što se tiče bebe… “gleda u Katin stomak”, to nije argument.
“Nemate pravo da to kažete!”Katin glas je drhtao. “Nisi mu ni majka!”
“Oslobodite stan sutra”, zaustavila se Tatjana Stepanovna. – Ili ćete morati da pomognete na drugi način. Imam veze. Ne očekujte da vas stomak zaštiti.
Katja se vratila, ali noć joj je donela čvrst san: Oleg je stajao iza čaše, udarajući ga pesnicama, pozivajući je. a pored nje, ova žena se smejala držeći gomilu ključeva.
Ujutro je došlo do glasnog kucanja na vratima. Opet je ovde. Ušao je bez upozorenja, gurajući vrata otvorenim ramenom.
– Spremi se. Sve. Više ne živiš ovde. Već si beskućnik.
Katja se nije svađala, nije vikala, nije tražila. Tek sam počeo da se pakujem. Ćuti.
Jedina opcija je da živite sa prijateljem Oli.
“Možete ostati sa mnom nekoliko nedelja”, rekla je odmah nakon što je čula Katin glas telefonom.
– hvala. Onda se preselim kod mame.
Uveče je Katja stajala pored prozora. Iza nje je bila čudna soba i prazno dvorište pred njenim očima, gde je nedavno sanjala da vozi kolica.
Oleg… šapnula je, držeći dlan uz stomak. “Čekam.”Jeste li čuli?
Pa čak i u toj tišini, osećala se kao da to čuje.
Olijeva kuća je bila tiha. Katja je sedela na ivici sofe, slušajući šuštanje tapeta, cviljenje podnih dasaka, mirise kafe i svežeg veša. Prijatelj je doneo dve šolje vrućeg čaja.
“Pij.”Moram da se vratim u sebe”, rekla je polako dok je sedela pored njega. – I nije izgledalo tako. Nisi teret. Reci mi-šta dalje?
Katja je stisnula ruke. Umoran je od odgovora na ovo pitanje. Muka mi je od razmišljanja o budućnosti koju nisam video.
“Idem kod mame.”Tiše je. Čekaj. Postoji mala soba … i mir. Sve me ovde podseća na Olega. I ne znam gde je. Živi? I što duže možemo čekati.
Olja je klimnula glavom:
“Dakle, idete.”To je tačno.
Voz se polako povukao. Iza prozora su sive kuće, svetlucava svetla stanica. Katja stoji na prozoru, noge su pokrivene pokrivačem. Srce mi je kucalo u grudima. Bio je to telefon u krilu, poput maskote, kao veza sa nekim ko nije bio tamo. Proveravao ga je svakih nekoliko minuta.
“Da li Mama zna da ste na putu?”Šta je to?”pitao je drugi putnik, starija žena dobrog lica.
– da. Čekaj. Obećala je da će ispeći tortu i napraviti sos.
Nešto u meni je sažeto sa čudnim predosećanjem. I sa dobrim razlogom.
Na prelaznoj stanici, Katja je izašla da ispruži noge. Udahnuo sam ledeni vazduh i pogledao sjajne vitrine. Setio sam se svog detinjstva kada smo mama i ja kupovali slatke lepinje od maka. Rep je bio kratak. Stajao je u repu, držeći stomak jednom rukom.
I u trenu se sve promenilo. Sa oštrim trzajem, torba nestaje ispod ruke. Čovek u gomili je nestao. Katja je vikala:
– Pljačka! Vratite torbu!
Ljudi su se osvrnuli oko sebe. Neko je pojurio za njim, ali uzalud. Katja je stajala, drhtala. U torbi su bili papiri, novac i karta za voz.
“O moj Bože…”šapnula je, držeći glavu u rukama.
Kasnije je na servisnoj stanici aplikaciju napunio drhtavim rukama. Policajac mrmlja:
– To se dešava često. Naročito sa ljudima poput vas koji su trudni i nemarni.
Ćutao je. Voz je otišao. Sledećeg dana kasnije. To nije novac. Dokumenti takođe.
A onda me je bol udario u stomak. Povlačenje na početku. Onda je oštar. Prva borba. Drugi.
– Katia zgrabi ivicu stola. – Mislim da je posao počeo.
Policija je pozvala hitnu pomoć. Lekar sa umornim licem i hladnim očima upoznao ju je u hitnoj službi za trudnoću i porođaj.
Imate li dokument?
“Ukradeno.”Jednostavno. Trudna sam.…
“Nema karte?”Bez registracije? Žena se mršti. – Ovde nemamo železničku stanicu. Ako želite da rodite, izađite napolje ili u komšiluk.
Izbacila je Katju iz kancelarije. Vrata su se zatvorila.
Katja je ostala sama. Ležao je na podu sa savijenim kolenima. Bol se pogoršala. Svaka borba je bila iscrpljujuća. Bilo je zastrašujuće. Boli. I ponižavajuće.
Telefon je vibrirao. Jedva ga je izvadila iz džepa. Broj je nepoznat.
“Allo?”
– Katjuša … to sam ja…
Glas. Njegov glas. U životu. Pravi.
– Oleg?! – ugušio se, a suze su mu tekle niz obraze. “Živ si…
“Živ sam.”Bili smo oslobođeni. Idem kući. Gde si? Šta se dogodilo?
Oleg … tvoja mama me je izbacila…otišao sam kod mame… ali torba je ukradena na železničkoj stanici… rođenje je počelo… izbačen sam iz bolnice.…
– šta?! “Stani!”, vikao je. “KO TE JE IZBACIO?”! Gde si sada, Katia?!
Jedva je uspeo da izgovori adresu. Reči su bile zbunjujuće. Bol je postao nepodnošljiv. Železnička stanica. Lopov. Porodilište. Super.
– Hajde, molim te.…
Izgubio je svest.
Oleg je skočio gore kao da je uboden. Pojurio je kod oficira:
– Katja rađa. Izbačen je. Ona je sama. Pomozi mi, zaboga!
Policajac je tiho stisnuo zube.
Ali general je došao po njega. Čula je sve.
“Odlučimo sada”, rekao je mirno, stavljajući ruku na Olegovo rame. “Ona je sada naša briga.
Izvukao je telefon. Glas je bio ravan, ali zvučao je autoritativno.:
Ja sam general Orlov. Povežite me sa ministrom zdravlja.
Ministar je odgovorio na drugi prsten. General je kratko rekao ime, grad, situaciju.
“Ja ću lično preuzeti kontrolu”, rekao je ministar.
Lanac je radio brzo. Ministarstvo regionalna administracija glavni lekar porodilišta.
Glavni lekar, šezdesetogodišnjak, sedeo je kod kuće u papučama i čitao novine. Kad je dobio poziv,pao je. Ali sve sam shvatio odjednom.
“Na putu sam.”
Petnaest minuta kasnije već je primljen u bolnicu. Video sam Katju kako čuči, bledu, uvijenu u kuglu.
– Devojko…- pažljivo je podigla u ruke. “Čekaj. Mi ćemo vam pomoći.
Dovela ju je unutra, ignorišući proteste stražara i nesrećna lica osoblja. U čekaonici je zatražila babicu. Kada je žena izašla u ogrtaču, lajala je:
– To je čovek, a ne torba! Šta to radiš?! Molite se da mama i beba prežive!
Babica se povukla, bledela. Hteo je nešto da kaže, ali glavni lekar je već otišao-nije imao vremena da se izvini.
Katju su hitno odveli u operacionu salu. Okolo je bila gužva-lekari su trčali, šaputali, davali kratke naredbe. Jedva je čuo. Samo SOVA sopstvenog srca. Bol mu je mučio telo, a strah mu je iskrivio um. Glavna stvar koju se plašila je da ne zna da li je njen sin živ… ili ga uopšte ne videti.
Intenzivna terapija. Beli zidovi. Kapaljka kapaljka. Tiho. Mrak je.
…
Kada je Katja otvorila oči, svet je bio zamagljen. U početku su to bile samo mrlje svetlosti i senke. Tada se pojavilo lice žene u medicinskoj maski.
“Gde … dete?”Šta je to?”slabo je šapnula.
“Umukni, svi će ti reći kasnije”, polako je odgovorila medicinska sestra.
Doktor je došao kasnije. Glas mu se činio mirnim, ali svaki zvuk mu je odjeknuo u grudima.:
– Imaš dečaka. Rođen je slab, ali živ. Sada imam posla. Diši sam. Prognoza je povoljna.
“On … živ?Katja je počela da plače. “Ne sećam se ničega.”…
– Glavna stvar je da je ovde. A ti si prava heroina.
Pao je nazad u mrak.
…
Telefon je vibrirao. Kroz bol i umor, Katja je otvorila oči. Na ekranu je pisalo: “Oleg.”
Oleg … – dahnuo je i suze su ponovo počele da teku.
– Imamo sina, Katju! Znaš? Živi! Uspeli smo! Sve će biti u redu!
“Nisam video ništa… nisam imao vremena.”…
“Nije važno. Ti si mama. I ti si heroj. Želim da te pitam nešto… “glas mu je drhtao. “Da li se udaješ za mene?”
Katja se smejala kroz suze:
– Naravno! Čak i sada!
“Biću tamo za mesec dana.”Obećavam.
Polako ustaje, pažljivo ustaje iz kreveta, priđe prozoru i otvori ga. Hladan vazduh ispunio je sobu. Žena u ogrtaču sedela je u snegu, odmah ispod prozora. Drhteći od hladnoće, pažljivo je izbacila ogromne reči grimiznih ruža.:
“HVALA NA SINU”
Bila je babica. Ko god je želeo da je izbaci, nije pomogao kada je to najviše bolelo. Sada je sedeo sam ovde, bez svedoka, bez kamera i tražio oproštaj ne rečima, već delima.
Prolaznici su stali, neki su snimali na svojim telefonima, drugi su samo tiho gledali. Ali svi su osećali da je to važno.
Katja je pritisnula dlan na staklo.
…
Ujutru tog istog dana, babica je pozvana kod glavnog lekara.
“Kupujete ruže.”O Vašem trošku. Donosite ih u komoru. Stavili ste reči tamo. Da vidi.
“Možda ću vam samo doneti buket.”stidljiv je pokušao da prigovori.
– Da li postavljate uslove?! Sinoć sam dobio poziv iz Moskve! Da li ste pogrešili ili ko?! Otpustio Bih te davno, ali moja sestra, Bože, oprosti mi.
Tiho je klimnula glavom. Bio sam u cvećari. Kupio sam najviše crvenih ruža. Nikada ranije nisam kupio toliko. Kada je izašao napolje, počeo je da dodaje slova u sneg. Mraz mi je golicao kožu, a ruke su mi drhtale. Mogao sam da vidim lice ove devojke pred očima, sklupčano od bola, usamljeno, trudno, odbačeno.
To nije bio samo izgovor. Šteta. Goruće, stvarno.
…
Oleg se vratio mesec dana kasnije. Katja ga je čekala sa malom Egorkom na rukama. Preselili su se kod njene majke Valentine Petrovne u seosku kuću u mirnom provincijskom selu. Bilo je tiho. Priroda, svet, nekoliko ljudi. Kuća je bila stara, ali topla. Jednostavno, ali jedinstveno.
Nije bilo venčanja. Bez bele haljine, bez praznika. Samo troje od njih su muž, žena i sin. Egor je spavao u kolevci, a roditelji su ga gledali držeći se za ruke.
Oleg se zaposlio u lokalnoj radionici za popravku automobila. Katja je pomagala majci, ponekad pregledavajući udžbenike prava, sanjajući da uči po pismama. Ali sada joj ništa drugo nije potrebno. Samo da budem sa sinom.
I to je bilo dovoljno.
Na kraju krajeva, sada su imali sve. Najvažnija stvar je ljubav, porodica koja je prošla kroz suđenja. Prošli su kroz pakao. I zajedno su izašli iz toga.
Sada su bili kod kuće.
