Svi su se plašili da će njeno telo odustati.
Te nedelje uveče bila je najduža u životu njene majke. Sedela je kraj Lillianinog kreveta, držeći je za ruku, tiho se molila dok su lekari kružili okolo, proveravali monitore, davali lekove, ćutali. Lillian je buncala šapućući imena bajkovitih likova, izvinjavajući se:
– Mama … izvini što sam pojela tvoju čokoladu… nisam htela…
Majka joj je peglala kosu bez snage da govori.
Do jutra je kriza prošla. Groznica je pala, puls se normalizovao, disanje se smirilo. Lillian je potonula u dubok san. Lekari su uzdahnuli-preživela je. Još jednom.
Naredni dani su bili presudni. Lečenje, posebna dijeta, dnevne kapi, suplementi. Lilian je počela da dobija snagu. Češće se smešila, tražila je olovke. Prva slika: devojčica sa mašnama, mama i Medo sa zavojem na stomaku.
Tri meseca kasnije, Lilijan je već hodala sama po koridoru. U prevelikoj haljini, sa rumenilom na obrazima i sjajem u očima. Sve osoblje ju je poznavalo. Medicinske sestre su joj donosile čaj sa medom, salate su davale nalepnice. Čak su i zauzeti lekari usporili korak da joj se nasmeju.
Jednog dana ću biti poput tebe, rekla bi. – Ali imaću ružičasti stetoskop!
Svi su se smejali. Ali zaista je razmišljala o tome.
**
Pri otpustu je organizovan mali praznik. Torta u obliku medveda sa natpisom ” naša ratnica!, boje balone i … suze uzbuđenja. Glavni lekar joj je poklonio dečji stetoskop.
– Drži ga. Dok ne kupite pravi.
Godine su prolazile. Lillian je odrasla. Bila je podvrgnuta sledećim pregledima, pregledima, recidivima bolesti. Često je morala da odustane od zadovoljstva. Ali nikada nije odustala od sna.
Na svakom rođendanu slikala se u belom ogrtaču i dodala: “dr Lillian.”
Bila je najbolja u klasi. Volela je biologiju. Vodila je svesku sa beleškama o bolestima koje je čula kao dete. Želela je da zna sve. Želela je da spasi druge.
U 19.godini je ušla u medicinu. Mama je plakala ispred koledža, čvrsto je zagrlila. Na kaput joj je bio pričvršćen broš-medo.
Lillian je već bila poznata. Njena priča se proširila Medijima. Dobila je posebnu stipendiju za decu koja su preživela retke bolesti. Postala mu je prva pobednica.
U četvrtoj godini zatražila je pomoć u bolnici, gde je spašena. Kada je ušla u poznati hodnik, medicinska sestra je bila bez reči:
Lilijan? Jesi li to istina?
“Sada kao student medicine”, nasmešila se. – Sećate li se ružičastog stetoskopa?
– Držim ga u fioci!
U pedijatriji nije bila samo “učenica”. Bila je živi dokaz da se vredi boriti. Deca su je gledala sa oduševljenjem. Roditelji su je slušali sa nadom.
“Prošla sam kroz istu stvar kao i vaše dete”, rekla je nježno. – I danas sam ovde. Uspećete.
Jedan mali pacijent tiho je pitao:
– I ti si bila bolesna kao ja?
Lillian je kleknula pored kreveta i stisnula ruku:
– Tako je. I oporavila sam se. A možete i vi.
**
U dobi od 27 godina, dr Lillian Becker postala je pedijatar specijalizovana za retke bolesti. Na njenoj pregači bilo je izvezeno ime. A na vratu je ružičasti stetoskop.
Ali najvrednije su bile reči pacijenata:
“Hvala Vam što postojite.”
Njena mama, već starija, ponekad je donosila pite u bolnicu i govorila ponosno:
– Bila je krhka kao list. A sada … jaka kao drvo.
Lillian se nasmešila. Ali nikada nije zaboravila bol. Nema noći sa groznicom. Nema pogleda lekara koji su govorili više od reči. Sve je to oblikovalo.
Danas je:
Glas nade,
rukom koja podržava,
srce koje razume.
I u očima svakog bolesnog deteta videla je sebe – devojčicu sa ogromnim očima koja je nekada šaputala:
– Mama, ne želim da umrem… još nisam gledao finale serije…
