Sumrak se spustio, a muž i sin još se nisu vraćali. Veronika je stajala kraj prozora, zureći u mrak, nadajući se da će ugledati dve poznate siluete. Iznova i iznova je birala muževljev broj, ali telefon je ćutao. Već je zažalila što je insistirala da Nikolaj pokupi dete iz vrtića. Čak su se i posvađali — on je govorio da danas ne može, a ona…
— Tebi je, izgleda, lepo da ceo dan ležiš na kauču? A ja, uzgred budi rečeno, posle posla trčim u vrtić, pa na brzinu spremam večeru! Lepo si se ti snašao: ni posla, ni pomoći po kući. Danas ćeš ti uzeti sina, i baš me briga da li te boli glava ili imaš sastanak s drugom! Vreme je da razmisliš o porodici, ako još uopšte želiš da joj pripadaš!
Sada su joj te reči delovale pregrube. Možda je trebalo da bude blaža? Ali s druge strane, dokle je još trebalo da trpi? Dok se ona ubijala na poslu i oko kuće, muž je ležao na kauču, povremeno nešto radio na laptopu i kukao da ne može da nađe posao. A njen umor? Njena osećanja? Izgledalo je kao da mu je za sve svejedno. U poslednje vreme Veronika se osećala kao tegleća kobila zarobljena u beskrajnoj rutini.
Kad je ključ zaškripao u bravi, trgnula se. Zar nije primetila kad su ušli u zgradu? Žurno im je pošla u susret i odmah zagrlila sina. Srce joj je divlje lupalo.
— Zašto ste tako kasnili? I zašto nisi odgovarao na pozive? Nisam mogla da se smirim! Mislila sam da vam se nešto desilo putem — počela je.
Nikolaj je izgledao iscrpljeno, bledo. Pokušao je da se nasmeje i odmahnuo glavom. Sin se srećno smeškao, a obrazi su mu bili ledeni od mraza. Veronika je pomogla Stepanki da se skine i poslala ga da opere ruke.
— I odmah za sto. Skuvala sam supu i makarone s faširanim šniclama.
— Kakva si ti brižna domaćica — rekao je Nikolaj, poljubivši je u teme. Iz njega se širio čudan miris — poznat, a opet zbunjujući.
„Možda su na ulici prolazili pored nečeg što je mirisalo? Ili je neko u autobusu bio jako našprican parfemom?“ — pomislila je Veronika, ali nije htela da pita. Požurila je da postavi sto. Uznemirenost je malo popustila. Najvažnije je — kod kuće su, svi zajedno.
— Mama, možeš li ti da napraviš one ukusne zemičke s kremom unutra? Baš su mi se svidele! — progovorio je Stepanka.
— U vrtiću su vas danas častili zemičkama? — nasmejala se Veronika.
Na sleduyushchiy den’ Nikolaya gotovili k operatsii. Veronika sidela v koridore, bezmolvno molyas’. Ona znala: kak tol’ko on popravitsya, ona obyazatel’no “nagradit” ego za molchanie. No seychas eto kazalos’ neznachitel’nym. Vazhno bylo tol’ko odno — chtoby on vyzhil.
Operatsiya dlylas’ neskol’ko chasov. Vse eto vremya Veronika ne mogla nayti sebe mesta. V golove krutilis’ vse eti dnya — slova, slёzy, upreki, vinovatoe molchanie, smeshannye s nezhnost’yu i strakhom. Kogda nakonec vyshel khirurg, ona podnyalas’ navstrechu emu, sderzhivaya dykhanie.
— My uspeli. Operatsiya prosla uspeshno. Seychas emu nuzhen pokoy. No vy smozhete uvidet’ ego, kak tol’ko on ochnyotsya.
Veronika zakryla glaza i tikhо vsosala vozdukh. Ona ne poterpyala porazheniya. Ee lyubov, ee reshitel’nost’ — vse eto okazalos’ sil’nee obid i nedoveriya. Teper’ u nikh byl eshchyo odin shans. Vozmozhno, ne dlya togo, chtoby vernut’ vse kak ranshe, no chtoby nachat’ zanovo — chestno, iskrenne, s nulevoy tochki.
A poka — ona prosto zhdat’. S ulybkoy, s nadezhdoy i s sil’nym, prezhde neizvestnym oshchushcheniem: ona gotova ko vsemu, esli eto znachit, chto on budet zhiv.
