Iako je Tatjana shvatala da sina više nema i da ga ne može vratiti, svako veče i noć provodila je sedeći u kuhinji pored prozora. Oči je već isplakala, ali srce nije nalazilo smirenje.
Strašna vest stigla je iznenada, poput groma iz vedra neba. Sinov šef je nazvao Tatjanu… Njen sin je radio na građevini… pao je s velike visine. Nije imao nikakve šanse da preživi.
Tatjana je rodila sina sa 41 godinom. Kako narod kaže, rodila ga je za sebe. Nije ni potrebno reći koliko ga je cenila i koliko se plašila da ga izgubi.
Sanjala je da će se sin uskoro oženiti, da će joj podariti unuke i da će konačno imati veliku i srećnu porodicu. Ali sudbina je odlučila drugačije. Da je bar imala snaju, delile bi bol na pola i bilo bi joj lakše da sve prebrodi.
Jednog dana, Tatjana je otišla na sinov grob kasnije nego obično. Odjednom je ugledala devojku u crnom kaputu kako stoji pored spomenika. Kada je prišla bliže, shvatila je da je devojka trudna.
Stajala je sa petomesečnim stomakom, gledala u sliku njenog sina staklastim pogledom, a niz obraze su joj tekle suze.
— To je moj unuk? – upitala je Tatjana.
Devojka ju je iznenada zagrlila i počela gorko da plače. Obe su pronašle nekoga s kim su mogle podeliti bol na pola.
