Anu sam upoznao preko naše zajedničke koleginice. Ne mogu da kažem da sam bio lud za njom. Ne znam kako ni zašto, ali smo počeli da se viđamo.
Ona me je mnogo volela, i to sam znao. Verovatno je njena ljubav zadržala mene pored nje, a ne moja osećanja.
Ana je bila prava zanovetalo. Mogla je da mi pokvari ceo dan primedbom da mi kosa nije lepo nameštena ili da nisam dobro izabrao odeću za pozorište.
Jednom me je zamolila da vratim tortu koju sam nam kupio za 14. februar, jer je, po njenom mišljenju, bilo premalo fila i smatrala je da je torta neispravna.
Uglavnom, već posle godinu dana Ana je počela da nagoveštava brak, a ja sam shvatao da ne mogu da provedem ceo život s njom.
Da, njene primedbe su mi u početku delovale dečije i bile čak simpatične, da, ponekad je bilo prijatno s njom, ali i dalje je nisam doživljavao kao svoju buduću ženu.
I tada je Ana donela test sa dve crte. U početku nisam poverovao, jer teoretski to nije bilo moguće, ali test je bio u mojim rukama.
Odlučio sam da se pomirim s mišlju da ću ostatak života provesti pored jedne zanovetljive manipulatorke koja me pokušava zadržati detetom, a ne sobom.
Nekoliko nedelja kasnije kod nas je došla nova koleginica – Katja. Odmah me je privukla, iskreno, najpre fizički, a onda smo se upoznali i shvatio sam da mi je zanimljiva i na druge načine. Imali smo mnogo zajedničkih tema. Mogli smo da pričamo satima.
Jednom čak nisam ni primetio koliko je sati – posle posla smo ostali u kafiću puna četiri sata.
U međuvremenu, Ana se ponašala vrlo „aktivno” u svakom smislu te reči, a njeno telo se nikako nije menjalo.
Jednog dana Katja me je pozvala i rekla da hitno moramo da razgovaramo. Ispričala mi je da su joj ponudili da okupi tim za rad u filijali naše firme u drugoj zemlji – i da sam se ja prvi setio. To je bila šansa, karta za novi život.
Ali kada sam Ani rekao da idem na službeni put, rasplakala se, počela da viče toliko da su komšije zakucale na vrata, a onda su me redom zvali moji i njeni rođaci i zahtevali da ostanem s njom.
Tako sam propustio svoju priliku i ostao s Anom.
Dva meseca kasnije pitao sam svoju već tada ženu zašto ne želi da ide na ultrazvuk i zašto joj stomak ne raste.
Ponovo je, kao što sam i očekivao, zaplakala i priznala da mi je pokazala tuđi test. Mislila je da će zatrudneti čim počnemo da živimo zajedno, pa da će se datumi poklopiti – ali to se nije desilo.
Nisam joj oprostio. Razveli smo se, iako je Ana od toga napravila pravi spektakl. Kasnije me često zvala, molila da joj dam još jednu šansu. Zvala me i njena majka.
Ali ostao sam pri svom.
Prošlo je već 12 godina od tada. Još uvek sam neženja. Katju nikad nisam uspeo da pronađem – ni u životu, ni na društvenim mrežama. A drugu da zavolim – nisam uspeo. I jesam pokušavao, časna reč.
