Kao jedino dete u porodici, oduvek sam bila jako vezana za svoje roditelje, što uopšte nije bilo loše, jer su oni bili veoma dobri ljudi i moji najbolji prijatelji ujedno. Tako je bilo sa sedam godina, sa petnaest, i do danas, kada imam nešto više od dvadeset godina. I dalje najviše verujem svojim roditeljima i sve svoje tajne i životne novosti pričam samo njima. Nažalost, mog oca više nema zbog bolesti pluća — bio je strastveni pušač.
Za moju mamu to je bio težak udarac, jer ga je volela jednako jako kao i na dan venčanja. Zato sam uvek pokušavala da budem uz nju, da ni na trenutak ne oseti usamljenost. Prošlo je mnogo godina, mama se već navikla da živi bez tate, i ja sam srećna zbog nje, ali sam u poslednje vreme počela da primećujem mnogo čudnih stvari kod nje. Mama me je molila da je svaki put obavestim kada dolazim u posetu. To mi je bilo čudno, jer je ranije govorila da dolazim kad god poželim, čak i bez najave.
Jednog dana odlučila sam da napravim mami iznenađenje, kupila sam mnogo slatkiša i krenula kod nje kući. Međutim, kod kuće me je čekalo drugo iznenađenje — naš stari komšija, ujak Fedor. Fedor je izgubio suprugu pre mnogo godina, dugo je živeo u očaju, ali je, kako je rekao, upravo moja mama uspela da mu pomogne u tom teškom trenutku, pruživši mu podršku. Imali su zajedničku dramu, isti problem, i jedno u drugom su pronašli rešenje. To je moja mama želela da sakrije od mene, ali ja se iskreno radujem zbog nje — svi ljudi zaslužuju ličnu sreću.
