Posle rođenja naše male ćerke, meni i mužu uopšte nije bilo lako: nismo imali svoj stan, oboje smo radili na dva posla, paralelno pokušavajući da vaspitamo decu. Ali smo nekako uspevali: oboje su bili odlični učenici, dobra deca, i uspevali smo da trošimo sve naše poslednje pare na njih, da im ništa ne uskraćujemo i da imaju sve kao njihovi vršnjaci. Usput smo se mukom skupili za mali stan i preselili se tamo.
Pre toga smo živeli u iznajmljenim, neudobnim stanovima. Nedavno mi je preminula majka, i iznenada su moja deca, sin od 25 godina i ćerka od 23, koja takođe ima malu ćerku, počeli da dele jednoiposoban stan moje majke. Međutim, pre nego što je ona umrla, praktično se nisu družili s njom i nisu se interesovali za njeno zdravlje.
Moja ćerka stalno govori da treba da prodamo stan moje majke i da podelimo novac između nje i brata, a ko smo mi s tatom? Zar smo mi tako pazili njihovu baku, pomagali koliko smo mogli, a sada hoćete da prodate stan i podelite pare na pola?
A moj sin želi da taj stan uzme za sebe. Kaže da mu je dosadilo da plaća kiriju, i da njemu taj stan više treba jer je moja ćerka već udata i ima svoj stan, za koji smo mi s mužem dali veći deo novca.
Nama su toliko dosadile ove priče o podeli imovine, da smo muž i ja odlučili ovako: prodajemo naš trenutni stan, selimo se u majčin stan, novcem od prodaje lepo ćemo ga opremiti, kupiti dobru tehniku, a i noviji auto, jer je ovaj skoro deset godina star. Tako niko neće biti uvređen, ali mi smo toliko radili i radili, zar nam nije dozvoljeno da mirno provedemo svoje poslednje godine? Kako možete biti toliko sebični i ne misliti na svoje roditelje?
