Martovski vetar, oštar i ljut, sekao je lice dok je Saša šetao ulicama, stisnuvši poslednji komad hleba koji je stigao ujutru. Pre samo nekoliko sati, još uvek se smatrao stanarom starog hostela-istog, sa prosijanim dušekom i škripavim gvozdenim krevetom. Ali sada se sve promenilo.
Novi komandant-zastrašujući čovek sa crvenim licem i gromoglasnim glasom — izložio je sve čija imena nisu bila na spisku. Saša, siroče bez dokumenata i prošlosti, jednostavno nije imala priliku da ostane. On je bio niko čak i među zidovima, gde je živeo mnogo meseci.
Bez svrhe i pravca, lutao je gradskim ulicama, zapetljavajući se u njihov lavirint sve dok ga noge same nisu dovele do periferije. Tamo gde ljudska noga odavno nije kročila, gde su pustoši zarasli bodljikavim grmljem, primetio je oronulu kuću. Njegove nagnute kapke stenjale su od vetra, kao da pozivaju na pomoć. Sve oko sebe je disalo napušteno-debela loza je omotala zidove, kao da je neko namerno umotao strukturu u zelenu mrežu.
Unutra je mirisalo na sirovinu, plijesan i dugogodišnju usamljenost. Podovi su škripali, sa zidova je visio oljušteni malter. U uglu je ležao otrcani dušek sa sumnjivim mrljama. Ne razmišljajući, Saša je bacio ranac i pao na njega, skrivajući se pocepanim ćebetom pronađenim na ulazu. Kada je zaglavio, nadao se da će barem malo zaboraviti na glad i hladnoću, ali san nije došao.
Noću je Sašu probudio škripanje dasaka. U tami je video stara vrata, sa pukotinama i lepljivom bojom, koja su se otvorila kad je pronašao pravi ključ. Iza njih je bila mračna soba, a u njoj bolesna devojčica, Lina. Uz nju je stajala žena, Marina, koja je objašnjavala da beži od nasilnog muža, Petra.
Saša je pomogao Lini sa biljem, a devojčica je počela da diše mirnije. Marina je poverovala u Sašu, i zajedno su počeli da žive skromno. Saša je radio na pijaci, donosio hranu, a Lina je od njega učila o bilju. Njihova veza je postajala sve jača, i Saša je postao deo njihove porodice.
Jednog dana sa pijace je čuo da je Petar umro, i to je promenilo sve. Marina je mogla da se vrati kući, a komšije su ih podržale, bez pitanja. Saša je ostao sa njima, i dok je radio, osećao je da je pronašao svoju novu porodicu. Uveče je učio Linu o bilju, pričao priče, a Marina je šivala.
Kroz vreme, Saša je postao zaštitnik i podrška. Njegov život je dobio smisao, a večeri uz vatru postale su tople i mirne. U jednom trenutku, gledajući zvezde, Saša je zahvalio svom dedi, jer je pronašao ljubav, dom i porodicu.
