Drhtavim rukama.
Jedna novčanica je pala. Nagnuo sam se. Noge su mi utrnule.
Blagajnik nije rekao ništa.
Niko ništa nije rekao.
Samo jedno dete me je sažaljeno gledalo.
Izašao sam.
Stajao je na automatskim vratima.
Čovek koji me je jednom držao za ruku na moru.
Sada me nije ni pogledao.
Ušao sam u auto.
Tišina.
Samo otkucavanje pokazivača pravca kada je skrenuo sa parkinga.
– Hajde, ne puši. rekao je bez gledanja u mene.
– Ne pušim. Samo sam umorna. – šapnula sam.
Na radiju je uključio neku staru pesmu.
Čovek je pevao nešto o ljubavi.
Bilo mi je mučno.
Jer sam shvatio: ne voli me.
Možda davno.
Kod kuće je otišao u svoju sobu.
Godinama spavamo odvojeno.
Ostao sam u kuhinji.
Seo sam.
Gledao sam u ruke.
Suva, ispucala koža, sa mrljama na suncu.
Ruke koje su čistile, kuvale, prale, milovale.
Setio sam se svega.
Kako me je nazvao “provincijalnim” pred unukom, jer nisam znao ko je pevač.
Kako me je zvala “baka” kada sam želela da se upoznam.
Kako je vikala “ne pretvaraj se da je zanimljiva” kad sam samo želela… toplo.
I sve sam tolerisao.
Jer sam mislio da se to radi.
Ljubav je strpljenje.
Ali sada znam-to nije bila ljubav.
To je bila navika. Zavisnost. Strah.
Sledećeg jutra nisam mu napravila kafu.
Nisam mu peglala košulju.
Nisam pitao: “kako je spavalo?“
Lutao je po stanu kao izgubljen.
– Šta se dešava? – na kraju. – Opet nešto nije u redu?
– Ne. Jednostavno više ne želim da živim sa osobom koja me se stidi na blagajni u Kauflandu.
– O čemu pričaš?! – stajao je preko puta mene. – To je to?
– Ne, ne samo to. To je bilo poslednje.
Nije rekao ništa.
I više nisam morao da pričam.
Već sam znao da sam do kraja života koji ne posedujem.
Gde ideš? – pitao sam tiho.
– Kući.
– Ali nije li to tvoja kuća?
– Ne. To je mesto gde dugo ne živim. Samo postojim.
Spakovao sam stvari-malo. Dokumenti. Prsluk. Fotografija moje mame od malih nogu.
Ostavio sam suve šljive.
Njemu.
Izašao sam.
Bilo je hladno.
Ali bilo je nešto toplo u mojim grudima – prvi put posle mnogo godina.
Nisam znao gde ću ići.
Ali prvi put nisam išao za nekim.
Išao sam za sobom.
I to je sve što je bilo važno.
