Pre toga, naravno, ponovo je promrmljao nešto o “gorkom smeću od limunade”, o “neredu”i o” uvek mrzovoljnom Ljiljanu”. Sonja mu je tiho pomogla da ode u krevet, a zatim je na sofu stavila ćebe i jastuk za ljiljan, stavila čašu vode u blizini, ugasila svetla i otišla u svoju sobu.
Nije mogao zaspati.
Ležao je u mraku i slušao poznate zvukove: zujanje frižidera, lagano hrkanje Marka, nežno okretanje Ljiljana na sofi. Oko tri sata ustao je, otvorio ormar i izvadio fasciklu. Bilo je dokumenata: preliminarni ugovor, kopija notarskog akta, punomoćje, pasoš. Sve je bilo u redu.
U petak ujutro, Marco je rano izašao na sastanak sa nekim klijentom. Lili je pobegla do devet, mrmljajući da kasni na proceduru u teretani. Sonja je ostala sama. Obukao je plavu bluzu, vezao kosu u usku punđu, skuvao kafu i seo da čeka.
U 11:00 je upravo zazvonio interfon.
Bila je to Zinaida Pavlova-Iskusna brokerka, ozbiljna žena sa izraženim poslovnim tonom. Ušao je sa dokumentima ispod ruke, bez daljeg odlaganja.
– Hajde da delujemo brzo. Postoji li kopija potvrde o naslednicima?
Sve je spremno, klimnula je Sonja.
Za manje od sat vremena dogovoreno je. Sonja je prodala svoj deo stana. Dobio je iznos u gotovini, potpisao ugovore, a beležnik sa kojim su već dogovorili vreme sve je legalno doformirao. Zinaida je otišla.
Sonja je ostala sama.
Uzela je svoju staru putnu torbu – onu sa kojom je pre dvadeset godina došla Marco, mlada, zaljubljena i puna nade. Sastavio je najvažnije: dokumente, dve haljine, lekove, fotografije žena u dobi od osam godina. Sve ostalo nije bilo važno.
Pre nego što je izašao, zaustavio se na pragu dnevne sobe. Kauč je opušten i izbledeo. Ormar sa slomljenom petljom koju Marco nikada nije popravio. Akvarijum je mutan, sa usamljenim somom koji se nije pomerao iz ugla. Čitavo njeno postojanje zatvoreno je u umornoj sobi.
U 16:00 Sonja je zatvorila vrata za sobom. Nije ostavio beleške. Nema reči. Samo je pažljivo izvukao svoje ime iz poštanskog sandučeta i pustio ga unutra. Napolju je bilo tiho. Na ulici su čekali taxi. Ustao je i otišao.
Marko se vratio šest minuta kasnije. Ušao je i odmah se naprezao.
– Sonja?! – vikao sam. Nije bilo odgovora.
Potrčao je u spavaću sobu – prazno. Garderoba je otvorena, police su prazne. U kupatilu je samo njegov brijač. Na kuhinjskom stolu stajao je stakleni vrč sa rastopljenim ledom.
– Sonja?! vikao je glasnije.
Ljiljan se pojavio iz kupatila umotanog u peškir sa mokrom kosom.
Otišao je, rekao je jednostavno.
– Šta?!
– Ono što sam čuo. I vreme je.
– Ne možeš! Ona … morala je da ostane!
– Ne, Marko. Samo je morala da ode.
– Ali … ostaćeš, zar ne? – propustio si ga, uspaničivši se.
– Ja? – Ljiljan se nije dugo smejao, bez toplote. – Ja ti nisam sluškinja. A ja nisam budala.
Obukao se nekoliko sekundi, bacio torbu na rame i krenuo prema vratima.
– Navikni se na tišinu, Marko.
Vrata su se zatvorila.
Ostao je sam. Sedeo je na ivici sofe.
Niko nije govorio. U kuhinji nije bilo nikoga. Niko nije došao da ga miluje po ruci, čak ni kada je bio zao.
U dnevnoj sobi, na stolu, ostala je nedovoljno kuvana limunada.
Led se odavno rastopio.
