Elžbeta je stajala nepokretno, gledajući u sivo nebo, propijeno kišom. Kapi su ritmično bubnjale po metalnim ogradama, ali unutra je vladala tišina. Nije bilo tišine straha. To nije bila ni tiha tišina. To je bila tiha odluka.
Za trenutak su se otvorila balkonska vrata. Mark, njihov desetogodišnji sin, stajao je na pragu. Oči su mu bile crvene, a suze su mu blistale na licu.
“Mama Mama” šapnuo je. “Ponovo me je uplašio…”
Elizabeth je kleknula i čvrsto ga zagrlila. Osetila je kako joj se malo telo trese u rukama. Ali ovaj put nije imala suza. Bila je puna snage.
– U redu je, dušo. Zajedno smo. I uskoro će se sve promeniti.
Mark se naslonio na zid i sedeo pored njega. Padala je kiša, ali nešto unutra je počelo da se smiruje. To je bio samo početak.
Sledećeg jutra sunce je prolazilo kroz oblake. Vazduh je mirisao na vlažnu zemlju i nadu. Elžbeta je ustala rano, u običnoj beloj bluzi i sivim pantalonama. Ušla je u Marekovu sobu i dodirnula mu rame.
“Ustani, dušo. Danas ćemo ići u školu.
Dečak se ispružio i pogledao je iznenađeno.
“stvarno?”Ne automobilom?
“da. Treba nam svež vazduh.
Zajedno su šetali trotoarom, pored prodavnica, štandova i ljudi koji su žurili na posao. Držali su se za ruke. Prvi put u duže vreme bili su takvi, samo zajedno, ležerno.
Isabella, učiteljica, čekala ih je na ulazu u školu. Videvši Elizabetu, zasjala je.
“Dobro jutro”, tiho je rekla.
“Ako vam nešto treba.ovde sam.”
Elzbeta je klimnula glavom i grlo joj se razbolelo od uzbuđenja.
Nakon škole, Elžbeta je otišla u centar grada. Ušla je u malu, elegantnu advokatsku firmu sa natpisom “porodični advokat Alexandra Muller”. Čekala je da bude pozvana unutra.
“Moje ime je Elizabeth Schmidt. Imam sina. Predugo smo živeli u strahu. Želim nešto da uradim pre nego što bude prekasno.”
Advokat je pažljivo slušao, vodio beleške i nije donosio presude. Konačno je rekla:
“Tražićemo zabranu.
Obezbedićemo vaše pravo na brigu. Takođe ćemo vas uputiti psihologu.”
Elizabeth oseća
