– Šta misliš o sebi?! – viknuo je Gustav sa penom na usnama. – Gledaš me kao da si važna osoba! Očistite svoje smeće i izađite!
Sofija nije trepnula. Mirno ga je gledala u oči, što ga je izluđivalo. Nije odgovorila. Dostojanstveno se okrenula i izašla iz sobe sa kantom i krpom. Ali ispod ove skromne maske već je prošao plan. Imala je dovoljno informacija, zapažanja i sumnji da zna gde da udari.
Iste večeri, u iznajmljenom stanu u blizini kompanije, Sofija je pred sobom postavila beleške: sumnjive ugovore, lažne zaposlenja, pronevere i potpuni nedostatak upravljanja. Već je znala šta da radi. Sledećeg dana se neće vratiti sa krpom, već sa dokumentima.
Nekoliko dana kasnije, Sofija se pojavila na sastanku Odbora direktora. Obučena u šik kostim, vezana frizura i odlučnost u očima. Zaposleni koji su je poznavali samo kao čistač gledali su je sa zapanjenošću. Gustav je bledeo kada je video.
– Šta radiš ovde?! – zastenjao je.
Sofija mu je prišla i mirnim, čvrstim glasom rekla::
– Vreme je da se suočimo sa istinom. I počisti. Ali ovaj put-ne krpa.
Bacila je debelu fasciklu na sto. Dokumenti su se raspadali pred svima.
– Šta to znači?! – ustao je Gustav.
– To je, gospodine direktore, dokaz. Preveliki troškovi. Lažne kupovine. Ugovori sa firmama duhova. Sve vas potpisuje.
U sobi je nastala tišina. Članovi odbora su se pogledali. Stariji muškarac u debelim naočarima skinuo ih je i pitao:
– Ko si ti stvarno?
Sofija se ispravila.
– Moje ime je Sofia Dumont. Ja sam ćerka Roberta Dumonta-osnivača ove kompanije. I od danas sam privremeni direktor punomoćja koji je dao moj otac.
Žamor čuđenja trčao je hodnikom. Gustavovo lice postalo je pepeljasto.
– To je neka šala! vrisnuo je. – Nemaš pravo!
Sofija je održala notarsku punomoćje.
– Postoji. I imam dokaze. Kao i spoljni revizori koji će potvrditi svaku stranicu ovog izveštaja. Hoćeš da ih pozoveš?
Gustav je pokušao da se nasmeje, ali je njegov smeh bio prazan.
– Poludela si.…
– Ne. Samo sam spreman.
U narednim nedeljama Sofia je temeljito očistila kompaniju. Otpustila je sve Gustavove poznanike i rođake, reorganizovala ključna odeljenja i uvela novi sistem finansijske kontrole. Lično je izlazila sa svakim zaposlenim, slušala, pitala, vodila beleške.
U početku su ljudi gledali sa rezervom, ali su je ubrzo počeli poštovati. Videli su je kako dolazi pre svih i odlazi poslednja. Nije vrištala. Nije ponizila. Ali niko se nije usudio da je laže-znala je sve.
Jedne od petka uveče, dok je Sofia još radila za stolom, pokucala su na vrata. Bila je to gospođa marta-računovođa sa trideset godina.
“Gospođo Sofia”, rekla je plaho, ” radila sam sa mnogim direktorima. Ali prvi put se osećam kao da vredi doći ovde na posao.
Sofija se nasmešila.
– Hvala, Marta. To mi je veoma važno.
Dva meseca kasnije, kompanija je napustila jamu. Stari klijenti su se vratili, a poslovna štampa je pisala o “tihoj revoluciji u Dumont grupi”. Gustav … nestao. Verovatno se krio od istrage. Niko ga nije tražio. Niko mu nije nedostajao.
Jednog popodneva Sofia je ponovo bila u očevoj kancelariji-ali ovaj put je ona bila ta koja je sedela na njegovom mestu. Robert ju je ponosno gledao.
“Ne samo da ste spasili kompaniju, već ste to uradili i sjajno”, rekao je. – Dokazali ste da ne morate početi od vrha da biste došli do vrha.
Sofija je klimnula glavom.
– Ima još posla. Ali sada… nisam sama.
Robert se široko nasmešio:
– Ti si pravi vođa. Ne zato što imate titulu. Ali to je zato što vas ljudi prate.
Sofija je pogledala kroz prozor. Nebo se razbistrilo, kiša je odavno prestala.
Čišćenje je iza nas, rekla je. – Sada je vreme za izgradnju.
